Tekst: Ljubomir Janković

Iza nas je Belgrade Design Week; kakvi su vaši utisci, budući da je otvaranje i vašu izložbu podržao svojim prisustvom najviši državni vrh (što do sad nije bila praksa)?

To definitivno nisam očekivao (smeh). Bio sam prilično iznenađen. Sad imam i fotografiju, kao potvrdu, dokaz. Ne znam, iznenađen sam.

Andrijana Belović, Fotografija Branko Starčević

Da li je to sad nešto važno i dobro za vašu karijeru?

Ja to više vidim kao “lepo je da ljudi vide moje radove”, bilo ko. Ne vidim da to može, u bilo kom smislu, da promeni nešto.

A utisak o samom BDWu?

Iskreno, nisam stigao ni da obiđem sve, obišao sam deo, na brzinu, jedan dan. Više sam bio fokusiran na to što izlažem i kako to prolazi. Dobar je utisak.

Daan Everts, fotografija Branko Starčević

Da li nam trebaju takve manifestacije?

Kako ne? Mislim da nam pored toga treba još nekoliko stvari, ne previše, ali još. Pogotovu za fotografiju. Ja bih voleo da bude mnogo više samo fotografije. Bilo bi dobro kada bi neka galerija odavde učestvovala na stranim manifestacijama. To bi nas jos vise motivisalo. Dobro je kada si konstantno izlozen necemu cime se bavis a vise internacionalnih izlozbi bi ucinilo ovu sredinu istom takvom.

Šta ste želeli da prikažete izloženim fotografijama, portretima?

Ovo je neki način koji sam osmišljavao kako bih prezentovao same ljude, što vernije njima, a opet sam to malo izmestio “u neku stranu”. Ljudima koje sam fotografisao – nisu se svima svidele te fotografije, ali ljudi koji su ih posmatrali, njima je to bilo jako zanimljivo. Meni pogotovu, jer sam dosta spontano dosao do ove estetike. Mene je ta serija iznenadila u tom smislu, jer sam eksperimentisao, probao , pratio sebe i nakon sto sam jedno vece fotografisao svog drugara i obradio fotografiju definitivno odlucio u kom pravcu ću ici. Tako je nastala ova serija.

Dusan Kecman, fotografija Branko Starčević

Ivana Španović, fotografija Branko Starčević

Koju emociju nose ovi portreti?

Ja sam tražio od ljudi da se osećaju, koliko god je to moguće, kako se oni osećaju veći deo svog vremena, kakvi su sami sa sobom. Nisam tražio emociju “budi ovo ili ono”, nego sam bukvalno pokušavao, Koliko god sam mogao, da isprovociram kod njih da se osećaju kako se oni zaista osećaju većinu svog vremena. Mislim da se to prenelo i da se oseća.

Svi dosta ozbiljno izgledaju. Možda TO ima neku poruku.

Kakav karakter volite za zabeležite, da li postoji neki “filter”, poseban odabir ljudi?

Biram ih intuitivno, kako se ko meni dopadne, iz bilo kog razloga. Do sad nisam grešio. U principu kada pratim osecaj to je nepogresivo jer se o tome i radi. Vazna je interakcija izmedju mene i onoga koga fotografisem jer u suprotnom je stvar generička.

Ilija, fotografija Branko Starčević

Milica Lopičić, fotografija Branko Starčević

Da li ste nalazili bar malo inspiracije u radovima Martin-a Schoeller-a?

Podsvesno – vrlo moguće. Njegov rad znam dosta dugo, video sam i uživo njegove fotografije. On je definitivno čovek – portretista. Ja ga cenim. S tehničke strane, definitivno ima sličnosti. Ali, ATMOSFERA  nije ista. Kad sam pravio seriju, nisam to “imao u glavi”, ali kad je stvar već uzela maha, video sam da ima slicnosti.

Liči, ali je potpuno drugačije, druga je atmosfera a i teme koje on obradjuje su drugacije.

Nemanja Korać, fotografija Branko Starčević

Za čim vi, zapravo tragate kreoz fotografiju? Šta vas inspiriše, šta želite da postignete?

Uvek tragam za specifičnom atmosferom. Recimo inspirisao me je skoro prijatelj koji se bavi triatlonom. Te trke traju nekada i po 8h. Naizgled dosadno ali ono što mene privlači je šta se sve odvija unutar tog čoveka za vreme tih 8h ili celog trenažnog procesa. Za tim tragam, to je otprilike nešto što naslućujem kada se usmerim na neku celinu. Iz toga određujem dalje kako bih nešto fotografisao i naravno experiment koji je uvek neophodan. Inspirisu me razne situacije…

Nani Roma, fotografija Branko Starčević

U kom pravcu se razvija fotografija?

Ja to trenutno baš ne mogu da predvidim. Čini mi se da se radi na tome da svima bude dostupnija.  Moj utisak je da je Instagram potpuno promenio percepciju fotografije: do pre par godina, pre te “pojave”, bili smo dosta rigidniji. Sad je nekako sve dozvoljeno.

Recimo – komercijalno: klijenti često dođu i kažu “hoćemo Instagram estetiku” (?) šta god to značilo… jasno nam je u kom pravcu to može da ode. Mnogo više ljudi fotografiše. Uticaj je mnogo veći. Do pre par godina je bilo nezamislivo da se nešto uradi telefonom, da se provuče neki efekat i da to liči na nešto.

Ja imam jedan print, 50/50, koji je vrhunski, a dobio sam ga iz telefona, koristio sam Instagram, atmosfera je – kiša na Savi; ja sam umotao telefon u kesu, spustio dole, dobio sam ugao kakav nikad ne bih pokušao aparatom da uradim po kiši.

Ne znam u kom pravcu ide fotografija. Predpostavljam da ide u nekom tehnočki jednostavnijem za rad. Možda sad imamo više uglova? Ono što je zanimljivo – i dalje sve postoji, neće ništa nestati zbog toga. Samo – ne mogu da predvidim.

Ničim izazvan, fotografija Branko Starčević

Jedna od kampanja koju ste skorije radili odnosi se na sport. Da li je Ivana Španović bila posebna inspiracija?

Ona je fantastična osoba. Mogu da se deklarišem kao njen veliki fan ponajviše zbog toga kako je proteklo snimanje. Jako brzo smo sve uradili i ja sam prijatno iznenađen na koji način je odgovorila na moje zahteve koje sam joj slao putem maila pre snimanja. Moj cilj je bio da je istaknem sto bolje mogu u sportskom duhu i da se držimo njene glavne teme – SPORT koji i sam jako volim. Fotografije smo radili za časopis Mozzart Sport za koji već jako dugo radim i imamo sjajnu saradnju.

Kada su mi javili koga ću fotografisati odmah sam počeo da se spremam za to i mail koji ću da joj napišem Mislim da je to najbolji odgovor na pitanje da li je bila posebna inspiracija.

Kako bi opisali vaš lični koncept, kakav je vaš pristup radu, šta određuje vaše prioritete?

Pre svega, nikda ne počinjem projekat dok me tema potpune ne obuzme i dam joj neko vreme da vidim da li će ostati tu ili je samo prolazna. Nakon toga sledi planiranje i analiziranje teme….Često je to razgovor sa osobom koju fotografisem i pokšuaj da izvučem informacije i donesem neke zaključke. Volim kontrast, dinamiku u senci i volim da akcentujem. Prioritet je uvek da sve navedeno stavim u funkciju atmosfere koju sam osetio ili je kreiram iz nekog mog razloga.

Ornella Karabumba Nkeza, fotografija Branko Starčević

Kakav je Branko Starčević kad radi komercijalnu, a kakav kad radi autorsku fotografiju. Da li su to dve ličnosti ili?

Kad radim komercijalno posmatram sebe kao timskog igrača. A kad radim lični projekat to je onda ponajviše rad na sebi

To su dve različite stvari. U komercijalnoj se ima jasan cilj i atmosfera i na tome radi više ljudi i tu si timski igrač. A kad radiš svoje, onda sam postavljas sebi pravila i slediš. To jeste jedna licnost ali u drugim ulogama

Uskoro idete na veliku manifestaciju “Paris photo”, šta možete da nam kažete o tome, koja su vaša očekivanja?

Kao i uvek, kad god mogu da odem, uvek imam tremu pre nego što uđem, meni je taj događaj baš velik! Ne učestvujem u njemu, voleo bih, ali… radujem se, uvek nešto mogu da otkrijem, tu su neke tendencije vide. Bitna stvar: to je fine art fotografija, kakve god da su tendencije, to nije stvar mode. Tako da imam očekivanja koja će biti ispunjena sigurno, makar ponovo video ono što sam već video, jer su tamo printovi vrhunski, nešto što sebi ne mogu da priuštim da stalno gledam, to tamo mogu da vidim.

U tom periodu se paralelno odrzava i nekoliko manjih foto festivala a galerije su takođe otvorene za posetu, nazvao bih to “mali raj” za mene.