Perforirani omotač Roskilde elektrane isijava

Holandski arhitekta Erick van Ederaat kompletirao je elektranu i insinerator (peć za spaljivanje) danskog grada Roskilde ritmično perforiranom opnom koja noću isijava, baš kao da vatra tinja unutar školjke. Erick, autor koji stoji iza podzemnog Drent muzeja, pobednik je internacionalnog konkursa kojim je 2008. traženo oblikovno rešenje za postrojenje u kojem će biti spaljivan otpad, a čija će toplotna energija biti iskorišćena za grejanje i proizvodnju struje za grad Roskilde i pripadajuće okruženje.

Razmere građevine, poznate pod nazivom Incineration Line, ukazuju na činjenicu da je postrojenje istog časa postalo najupečatljivija tačka na terenu, čineći pozadinsko platno vrlo malog naselja razvučenog po prilično ravničarskom krajoliku. Dizajn je osmišljen sa ciljem da izrazi i funkciju objekta i najsavremeniju formu obnovljivih tehnologija koje će biti primenjivane unutar zdanja – transformisanje otpada u energiju. Niže partije građevine su zakošene i povučene, asocirajući na krovove fabrika koje se nalaze u industrijskom okruženju; a kopljasti oblik 97 metara visokih tornjeva koji štrče povrh pajzaža, omotavajući dimnjake elektrane, zapravo su savremeni odgovor na kule istorijske katedrale unutar grada.

Iako su stvarani u vremenskom procepu od gotovo čitavog milenijuma, duple kule katedrale (zidani opekom i kamenom toplih boja) i novi dvostruki tornjevi ikoničnog pogona za spaljivanje koji isijava noću, danas ponosno štrče ka nebu povrh inače skromnog mestašca u okrugu Skagerrag zajedno, kao stražari. Inače, raniji projekti Van Egarata su takođe podrazumevali i primenu mešovitih blokova na ugaonom motivu zdanja, blokova koji su se razmicali da bi se otvarali poput zastora.

Funkcionalno jezgro elektrane nalazi se u opni koja je ne samo termički omotač, već i veoma ekspresivna forma izlomljene kože sačinjene aluminijumskim pločama zagasite boje zemlje. Matrica perforiranih otisaka sastoji se od kružnih otvora različitih dimenzija, laserski prorezanih kroz panele, rupa čija se gustina sabija kako se pogled penje prema vrhu koplja. Rasveta je sakrivena, izbija iz sloja koji je iza fasadnog, a kroz perforacije se svetlost filtrira, postavljena individualno, tako da je moguće programirati bojene šare zasebno od otvora. Tako se čitav pogon noću transformiše u svetionik koji emituje blagu svetlost – u simbol fabrike koja proizvodi energiju!

Tokom jednog sata, odvija se više ciklusa tokom kojih samo jedna svetlosna varnica postepeno narasta u sjaj čitavog plamena kojim zasvetli čitav kompleks. A kada taj metaforički plam zgasne, objekat ponovo tinja poput žara. Da bi bili sasvim sigurni da će izvor svetlosti ostati skriven, lampe su fiksirane za spoljni omotač, a svetlost se odbija o unutrašnji sloj opne, tako da isijava ravnomerno kroz otvore perforirane fasade.

Fotografija Tim van de Velde