Filozofija kretanja

03. 12. 2012.



Kretanje je potreba s kojom se čovek rađa. Ono je prva izražajna forma koju je koristio u komunikaciji sa okolinom, sredstvo kojim izražava svoja osećanja, način da razvija svoje telo i duh, da pomera sopstvene granice, ali i održi sam život. Sposobnost kretanja je dar s kojim stupamo u ovaj svet. Nije li onda zgodno da “zastanemo” na trenutak i pokušamo da kretanje sagledamo iz nekih, možda novih uglova, da ga zavolimo, razumemo, iskoristimo? Da ga nazovemo veštinom, filozofijom Ili – parkurom. O kretanju, toj oplemenjujućoj veštini, ragovarali smo sa Bogdanom Cvetkovićem, zaljubljenikom u pokret koji život znači. Zaljubljenikom u parkur.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Parkur

Veština kretanja od jednog mesta do drugog, pri čemu se savladavaju prepreke, bilo fizičke, bilo mentalne, osnovna je definicija parkura. Ovo tumačenje dao je Francuz David Bel, začetnik filozofije kretanja.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Veština ili sport?

Promoviše se kao veština, jer ne postoje striktna pravila, niti postoje takmičenja. Parkur je prirodno kretanje, za šta je svako sposoban, ukoliko na tom kretanju radi i razvija ga.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Istorija

Istorija kreće sa Žoržom Eberom, bivšim francuskim oficirom, koji je tokom svog putovanja kroz Afriku, pred Prvi svetski rat, bio impresioniran veštinama tamošnjih plemena. U mestu San Pjer, na Martiniku, 8. maja 1902. došlo je do vulkanske erupcije. Eber je komandovao spasavanjem oko 700 ljudi. Nakon povratka u Rems postao je nastavnik fizičkog vaspitanja na koledžu. U svom radu primenjivao je sopstveni sistem fizičkih vežbi, po ugledu na one koje je video u Africi. Takav metod nazvao je “Prirodni metod”. U godinama koje su usledile, Eber je širio svoj sistem vežbanja, da bi se danas spominjao kao jedan od stvaralaca parkura. Ipak, jedna od najbitnijih ličnosti u istoriji ove veštine jeste Francuz David Bel, koji je sredinom osamdesetih godina prošlog veka, u predgrađu Pariza, sa svojim ocem trenirao ovaj metod. On je obuhvatao različite oblike kretanja – trčanje, preskakanje, nošenje, samoodbranu, provlačenje… Iz ovog metoda, razvio se parkur. Do njegove ekspanzije u svetu dolazi 1996, 1997. godine. Kasnije, ovu veštinu mogli smo da vidimo u Madoninom spotu “Jump”, ali i u igranom filmu “Casino Royale”, gde tajni agent Džems Bond juri dvojnika Usaina Bolta. Kroz filmove, kroz serije i video klipove, parkur kreće da prožima sve sfere života.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Filozofija / Način života

Sloboda izbora koju praktičar tokom vežbanja ima jeste suštinska stvar u parkuru. Ona, međutim, može da bude mač sa dve oštrice. Ako neko ne zna kako treba da trenira i šta treba da traži kroz parkur, ima ozbiljan problem. S druge strane, sloboda može da se iskoristi na pravi način i da pruži mnogo onome ko je razumeo njen značaj.
Činjenica da se pred trejserom (onaj ko se bavi parkurom) osim fizičkih nameću i mentalne prepreke, takođe je od ogromnog značaja za njegov rast i razvoj. Šta se smatra mentalnom preprekom u parkuru? Suština ove veštine ne može se svesti na trening koji traje tri sata. Onaj ko upražnjava parkur nije trejser samo ta tri sata, već i preostalih 21, kada sagledava životne prepreke (probleme) kao izazove i pronalazi način da ih savlada. Nije parkur nikakvo prosvetljenje. To može da bude i dobra knjiga, aikido ili neka druga borilačka veština, muzika, film…Svi smo različiti i drugačije stvari utiču na nas. Ipak, mora se reći da parkur olakšava život onima koji veruju u njegovu moć. Kroz parkur šire se vrednosti kao što su altruizam, skromnost…
Samopouzdanje je nešto čemu parkur, takođe, doprinosi. Obično osoba kada počne da trenira sumnja u svoje sposobnosti. Uglavnom se tu radi o fizičkim mogućnostima. Treniranje obično kreće sa fizičkim izazivanjem. Prva nedoumica je: “Da li ja to mogu?”. Međutim, već posle mesec dana, postiže se nekakav pomak u radu koji izaziva lepe emocije. Čovek uviđa promenu, da je napredovao, da je ostvario postavljene ciljeve, a to mu pruža satisfakciju i volju da ide dalje. Parkur nameće pitanja čoveku – Šta je zdrav život? U kom vremenu živimo? Šta je dobro, a šta loše? Da li postoji granica? Gde je granica?
Na treningu čovek je sam. On i okolina. Zbog toga ima puno vremena da posmatra svet oko sebe. Da posmatra ljude i stvari koji ga okružuju. Okrenut je empiriji (iskustvu). U kontaktu je s raznim ljudima i u tim odnosima dosta uči. Razvija i svoju kreativnost.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Ciljevi

Ciljevi su individualni, ali i opšti. Parkur je individualna stvar. Svaka osoba ima neke ciljeve koje želi da dosegne – fizičke i psihičke. S druge strane, postoje i opšti ciljevi – ciljevi zajednice. Oni nisu komercijalne prirode. Ovde se ne radi o novcu, niti o popularnosti, već o druženju, o putovanjima, dobrim odnosima među ljudima. Cilj je, dakle, lični razvoj s jedne strane i zajedništvo, odnosno razvoj parkura (očuvanje vrednosti o kojima smo govorili) s druge strane. Cilj nije kretati se, već postati i ostati dobar čovek. Usavršavati se na psihološkom planu.

Rizici / Bezbednost

Rizik od povreda, naravno, postoji. Rizik postoji u svemu u životu. Da li je on, međutim, manji ili veći nego u nekim sportovima, zavisi od pojedinca. Ako neko želi da se penje po zgradi, što definitivno nije dobro, izlaže se realnoj opasnosti. Veliki je problem to što se parkur promoviše u medijima kao skakanje po zgradama, a on to definitivno nije.
Ne može se reći da parkur nije rizičan, ali oni koji su dugo u njemu, koji parkuru prilaze na pravi način (zdrav život, vežbe snage, razvoj kreativnosti i načina razmišljanja) reći će da nikada nisu imali povrede. Ako se prate metodološki postupci, koji postoje, ako se radi kako treba, on čoveku može doneti samo dobro.
Samopouzdanje ovde igra ključnu ulogu. Osoba u početku ne zna gde su njene granice i tada postoji najveća mogućnost da se povredi. Kako spoznaje svoje granice, postaje sve razumnija i s većom opreznošću radi na njihovom pomeranju.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Motivacija / Samopouzdanje

Kada neko počne da trenira parkur u startu se suočava sa mentalnim preprekama. Zašto? Treba da ode na trening. U svakom sportu postoje dani i vreme koji se posvećuju tome i često to ide po inerciji. U parkuru toga nema. Trejser treba ponekad da se izbori sam sa sobom, a to može biti ozbiljan izazov. Treba da se suoči sa lenjošću, recimo, sa lošim vremenom… i ko zna kakvim sve preprekama koje stoje između njega i treninga koji je planirao. U psihologiji sporta govori se o unutrašnjoj i spoljašnjoj motivaciji. Spoljašnju motivaciju čine nagrade, mesto na pobedničkom tronu, priznanje (tapšanje) publike. Unutrašnja motiacija mnogo je važnija. To je ono što čoveka pokreće, ono što opstaje. Samopouzdanje se stiče vremenom. Kroz izazove čovek radi na svojoj sigurnosti.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Izazovi

Izazova ima na treningu, ali i u životu. Ovde se može govoriti o zadovoljstvu koje parkur donosi onome ko ostvari neki izazov. U okviru treninga ima dosta tih fizičkih izazova. To može da podrazumeva mnogo toga – da se prepliva reka, recimo. Uzalud je sva koncentracija, fizička snaga i parkur tehnike, ako osoba koja se našla pored reke ne zna da pliva. Eto njoj fizičke prepreke koju mora da savlada. Izazov je, dakle, to pomeranje fizičkih granica.

Vizija

Vizija pojedinca u parkuru je njegov lični razvoj. Vizija zajednice jeste praćenje njenog razvoja, ali i očuvanje vrednosti za koje se njeni članovi zalažu. Zajednička vizija trejsera jeste i da društvu uopšte “kažu” da ne može da sudi o nečemu o čemu zapravo vrlo malo zna. Vizija “parkuraša” jeste da okolina prepozna njihov duh, njihov način razmišljanja, jer iz njega može da uzme puno toga korisnog.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Fizičke tehnike / Mentalne tehnike

Iako je ključna reč u parkuru sloboda, postoje neke fizičke tehnike, koje pojedini trejseri radije nazivaju principima. Nešto može da bude definisano, ali i ne mora. Lepota ove veštine upravo je u tome što nema poređenja među trejserima. Svako uživa u svom kretanju i osećanju koje ono pruža. Kada osoba trenira u grupi, opet je to neki samostalni trening, jer vodi sopstvenu bitku za ostvarenje nekog svog cilja. Način na koji neko savladava postavljene izazove u glavi dosta je ličan i drugačiji je od osobe do osobe.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Nečujnost

Odnosi se na deo treninga. Često je potrebno da zvuk prilikom kretanja bude manjeg volumena, da teži nečujnosti, jer je kretanje tada najskladnije. Ovde je reč samo o fizičkom aspektu vežbanja.

Zajednica / Parkur Srbija

“Svi su jednaki, svi su različiti i svi su zajedno”. Svi imaju prava da odlučuju o razvoju parkura. Ovo su postulati kojih se drži srpska parkur zajednica, registrovana kao Udruženje građana parkur. Zajednica nije idealna, ali teži tome. Svaki njen član može da iznese svoje mišljenje, o čemu god da je reč. Srpski trejseri se druže, utiču jedni na druge, grade jedni druge i grade zajedno parkur. Protiv su timova, klanova, klubova… Nema hijerarhije, nema vođa. Barem zvanično, jer u praksi to izgleda malo drugačije. Srpski sledbenici ove veštine, naime, u velikoj meri oslanjaju se na Bogdana Cvetkovića, čoveka koji im je trasirao put razvoja, koji već deceniju istrajava u svojoj nameri da u životu ode korak dalje, da preskoči ono što u datom trenutku sagledava kao svoju granicu.
Srpska parkur zajednica okuplja ljude koji treniraju parkur, ali i ljubitelje ove veštine. Postoji od 2004, zvanično od 2007. godine, kao registrovana asocijacija. Broji 200 do 300 ljudi, međutim ozbiljnih praktičara nema više od pedesetak. Zajednica organizuje razne događaje, radionice, školu… Sarađuje sa zajednicama iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Slovenije, Švajcarske, Nemačke, Austrije, Francuske…

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Treninzi

Parkur škola bila bi idealan početak za sve one koji zaintrigirani umećima “klinaca iz kraja” žele i sami da se oprobaju u ovoj veštini kretanja. Škola je tu da polaznike uvede u parkur, a onda oni, posle izvesnog vremena, na trening odlaze sami. Vreme za koje će neko moći da se otisne u samostalno traganje za sobom i mogućnostima svoga tela i uma je relativno. Nekada je to mesec dana, a nekada malo duže. Škola pruža teorijsko znanje o parkuru, savladava se veština fizičkog kretanja, a polaznik dobija i neke smernice na koji način bi trebalo da razmišlja. Nakon toga sve je u njegovim rukama (nogama).
Trenira se, uglavnom, napolju, mada ovu veštinu treba praktikovati u svakom okruženju, bilo da je reč o urbanoj sredini, šumi, poljani, pa čak i sali. Zapravo, najvažnije je, poručuju trejseri, živeti u realnosti. Oni nigde ne žure. Imaju ceo život pred sobom. Ne žure da, kao u sportu, budu prvi. Ne čeka ih za dve godine, recimo, olimpijsko takmičenje na kome će se nadmetati sa drugima. Nemaju problem ni sa sopstvenim godinama jer one u parkuru nisu ograničavajući faktor.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Predispozicije

Svako ko želi da se kreće i da se izaziva može da trenira parkur. Nikakva fizička spremnost nije potrebna.

Žene / Ženski put

Među trejserima ima i devojaka. Ima ih i u srpskoj zajednici. One su malobrojnije u odnosu na svoje „saborce“, ali svojim podvizima stoje rame uz rame sa njima. Ipak, ono što karakteriše njihov rad na sopstvenom uzdizanju jeste činjenica da parkur od njih zahteva više truda i rada. Za postizanje „istog“ rezultata moraju da daju više u odnosu na muški deo populacije. Neka bude da je priroda tako htela.

Deca

Deca ne bi trebalo da vežbaju samostalno, uslovno, bar do neke 14. godine života. Oni ne mogu da shvate filozofiju koja prati ovaj vid kretanja i zbog toga bi trebalo da sačekaju svoju mentalnu zrelost. Većina dece želi da zadivi, najpre sebe, a potom i svoju okolinu, da uradi veliki skok ili neku sličnu vratolomiju, a to nikako nije parkur. Dok „čekaju“ prave godine mogu da rade na svom kretanju, da prođu kroz što više vrsta kretanja (gimnastika, atletika…), jer to će im kasnije biti od velike koristi.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Sloboda

Sloboda, ta tako važna reč u parkuru, može da bude mač sa dve oštrice. Ukoliko osoba iskoristi slobodu koju ima na pravi način, ona može mnogo da mu donese. Međutim, ako slobodu shvati kao neku vrstu anarhije i iskoristi je da ugrozi svoje telo ili ljude oko sebe, svakako je na krivom putu. Nije lako nositi se sa slobodom. Potrebno je neko vreme da osoba nauči da je kontroliše. Tek tada može i da uživa u njoj.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Problemi

Nerazumevanje okoline najčešći je problem sa kojim se trejseri suočavaju. Zato je deo njihove misije da ljudima objašnjavaju šta rade, ali i da „počiste“ za sobom. Svesni su činjenice da njihovo kretanje nekada ostavlja trag (isprljani ili odronjeni zid) i zato brigu o okolini promovišu kao vrednost. Takođe, svaki član parkur zajednice zna da je narušavanje privatnog poseda nedopustivo i lokaciju za trening bira u skladu sa tim.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Takmičenja

Takmičenje u parkuru ne postoji. Nema odmeravanja snaga sa drugima, ali ni sa samim sobom. Suština je kretanje, a ne, recimo, visina skoka. Pomeranje granica u visini skoka donosi satisfakciju, i praktičaru daje krila da ide dalje, da savladava nove prepreke. Sama visina, međutim, nije važna. Ne postoji kriterijum po kome bi u parkuru moglo da se postavi takmičenje. Možda bi neko mogao da pomisli da je to brzina, ali važnije je da kretanje bude efikasno nego brzo.

Vežbač i okolina

Vežbač koji praktikuje parkur dosta iskorišćava svoju okolinu. Prilagođavanje je, pored kreativnosti, vrlo bitna stvar u ovoj veštini. Osoba mora da vežba u različitim okruženjima kako bi se prilagodila. Trening u urbanoj sredini je sasvim drugačiji od treninga u šumi. Trening u sali razlikuje se od treninga po kiši ili snegu. Briga o okolini je nešto na šta parkuraši puno polažu. Treba brinuti o ljudima, ali i o svom okruženju, kažu. Slogan im je „Ne ostavljaj trag!“ U skladu sa tim ova zajednica često organizuje čišćenja nekih lokacija širom Srbije. Time žele da poruče društvu da mora više da brine o svojoj okolini.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Biti snažan / Biti koristan / Trajati

„Biti snažan, biti koristan“, izreka je koja je potekla od „Prirodnog metoda“. Parkur je usvaja kao vrlo važnu poruku, jer fizička snaga omogućava trejseru da pomogne i sebi i drugima. Međutim, budući da je ovde reč samo o fizičkoj snazi parkuraši radije kažu „Biti snažan, ali ne samo fizički – biti i trajati – biti i opstati“. Ne samo u parkuru, već i u životu. „Najvažniji si ti i tvoj život, jer šta je parkur? On i ne postoji“.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Dobri i loši ljudi

Parkur povezuje ljude. Njegovi „vernici“ čoveka posmatraju isključivo kroz njegov odnos prema sebi, prema drugima, prema životu, a atributi poput vere, nacije, godina ili zanimanja, za njih nemaju nikakav značaj. U članovima svoje, ali i zajednica širom sveta pronalaze samo dobro. Cene iskrenost, a mržnja im je, kažu, nepoznata reč.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

Biznis

Novac je našao svoj put i do parkura. Pojedinci „žive“ od nastupa, promocija parkura za pojedine kompanije, od škole. Novac nikako nije deo filozofije koja prožima ovu veštinu, ali svakako je potreba da se „preživi“. Zato trejseri koji ljubav i posao uspevaju da usklade, uvek nastoje da na promocijama i nastupima uzmu mikrofon u ruke i prozbore koju o veštini kojom zadivljuju publiku.

Bogdan Cvetković, začetnik parkura u Srbiji

 

Bogdan Cvetković

Začetnik parkura u Srbiji

Rođen je u Čačku, pre 23 godine. Najveći deo detinjstva proveo je u Kraljevu, gde 2003. godine, nakon filma „Jamakasi“, počinje da trenira parkur. Počelo je kao igra, kaže, jer tada nije bilo puno informacija o ovoj veštini. Nakon godinu, dve vežbanja stupio je kontakt sa ljudima koji dugo treniraju i tada se ozbiljnije posvećuje ovoj ljubavi. Bio je prvi trejser na ovim prostorima. Danas, nakon gotovo decenije života, koji je u velikoj meri odredio parkur, kaže da je istrajao zahvaljujući radoznalosti, ali i svojoj želji da istraži smisao svog tog kretanja. Veruje da ga je parkur doveo i do Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, na kome je apsolvirao. Nikada nije posumnjao u parkur, a on ga za uzvrat nikada nije izneverio. Doneo mu je mnogo – nov način razmišljanja, nova prijateljstva, nova pitanja, nove ciljeve… Zato danas, s osmehom, može glasno da izgovori da „Parkur (možda) i ne postoji.
Tags: , , ,
Related Posts
Comments

One Response to Filozofija kretanja

  1. Pavle says:

    ,,parkour je opasan sport “…to je kao da kazes da je voznja kola opasan sport.
    I Voznja auta nije sport, kao sto ni parkour nije sport. To je samo nacin da dodjes do odredjenog mesta, sto brze, sto efikasnije i sto BEZBEDNIJE.
    II Voznja auta moze biti sport ( ako se trkate ), ali tada morate biti svesni rizika i morate biti odlucni da taj rizik preuzmete. Ista je prica i sa trejserima koji odluce da ,, se penju po zgradama “.

    Trejseri nisu budale… znaju koji je rizik nekog pokreta. Trejseri koji imaju realnu sliku svojih sposobnosti su spremni da preuzmu taj rizik. Trejseri, koji su dogurali do te mere da nemaju nikakvo kocenje, kad su im pokreti tecni i precizni, ce uraditi (nekome) nezamisliv pokret. S’ tim je to za trejsera rizik isti kao sto bi za vecinu bilo da potrce tj. da on toliko razvije svoje kretanje, da je taj pokret prirodan kao korak, i da ga trejser ne oseti.

    Kad smo bili deca i tek ucili da hodamo, svaki korak je imao rizika, sto smo vise koraka pravili to nam je taj pokret postao prirodniji. Sad kad smo napravili hiljade koraka, ne moramo vise da mislimo : ,, da bih dosao do kreveta moram da napravim korak”… vec samo ,,ocu da odem do kreveta”. Prema tome, ako uradimo manky ( saut de chat ) hiljadu puta nama nece biti u glavi : ,, uradi saut de chat da bi dosao do tamo” , nego ce biti samo ,,dodji do tamo”

    Nije cilj odmah skakati sa 10 m i slomiti noge…cilj je da na najintentniji nacin dodjes do ,,odredista”. BEZBEDNOSTE JE KLJUCNA :)

Comments are closed.