Arhitekta: Eero Saarinen and Associates

Lokacija: JetBlue Terminal 5, Njujork, SAD

Površina: 17225m2

Godina izgradnje: 1962.

Fotografije: Cameron Blaylock, Courtesy of United States Library of Congress

Sagrađen u prvim danima putničkog avio-saobraćaja, terminal TWA je betonski simbol brzih tehnoloških promena nastalih nakon Drugog svetskog rata. Arhitekta Eero Saarinen je pokušao da materijalizuje let u svim detaljima zgrade – od fluidnog i otvorenog enterijera, do betonske opne krova nalik krilima. Projektovan je pravi spomenik vazdušnom putničkom saobraćaju i samoj avijaciji.

Iako su avioni počeli da se proizvode početkom dvadesetog veka, komercijalnih putničkih letova nije bilo do posle Drugog svetskog rata. Kompanija Trans World Airlines bila je ključni faktor ovog razvoja: omogućivši putnicima da kupe karte sa popustom za letove  i nudeći odloženo plaćanje, vazdušni putnički saobraćaj postao je dostupan američkoj srednjoj klasi. U nekim slučajevima, snižene cene avio karata bile su niže od onih za voz.

Sa usponom vazdušnog saobraćaja, njujorške vlasti su 1954.godine odlučile da prošire aerodrom JFK, i pozvale su velike avio kompanije da same dizajniraju svoje terminale. Avio kompanije su u ovoj inicijativi videle priliku da promovišu sebe kao brendove.

Eero Saarinen je 1955.godine angažovan da projektuje Terminal. Odluku je doneo umetnički direktor sektora za odnose sa javnošću Terminala, što je bio jasan znak uloge novog terminala u marketingu avio-kompanije. Pošto je lokacija odabrana, Saarinen je počeo da razvija koncept koji će iskoristiti sve prednosti u okviru postojećeg aerodroma. Predložio je simetrično rešenje sastavljeno od četiri betonske opne – krovna segmenta, zakrivljenih površina koje neprimetno izranjaju iz stubova koji ih nose. Svaka od četiri krovne strukture odvojena je od susednih uzanim prozorskim trakama, sa kružnim lusterima u tački u kojoj se sve krovne površine – opne spajaju.

Špekuliše se šta je tačno inspirisalo Saarinena da projektuje baš ovakvu formu. U ulozi objekta kao arhitektonskog lica kompanije TWA, mnogi su primetili sličnost sa oblikom ptice ili aviona u letu. Dinamični oblik krova je više nego očigledan. Ipak, postoji verzija koja kaže da Saarinenova prava inspiracija ne potiče iz avijacije, već iz rasečene očišćene kore grejpfruta! Bilo da je ova priča istinita ili ne, Saarinen nikada nije tvrdio da je njegov dizajn trebalo da predstavlja i simboliše bilo šta fizičko. Insistirao je na tome da je to zapravo bila apstrakcija ideje samog letenja.

Fluidnost eksterijera terminala ponovljena je i u enterijeru. Zaobljenost krovne ljuske omogućila je prostranost i slobodni plan enterijera koji skoro da nema pregrade. Svaki element je na ovaj način dizajniran – stepenice su zakrivljene, a čak i stubovi koji nose pasarele izgledaju ‘stopljeni’ sa podom i plafonima. Posetioci ulaze u prostor prolaskom ispod konzolne nadstrešnice, prolazeći kroz zonu za čekiranje ka restoranima na spratu. Iz čekaonica se kroz velike prozore pruža pogled na ceo aerodrom, dok koridori u obliku cevi vode ga izlascima za ukrcavanje.

I pre nego što je otvoren za javnost, Terminal TWA je privlačio veliku pažnju, i to ne uvek u pozitivnom smislu. Mediji su sa entuzijazmom komentarisali Saarinenovo rešenje hvaleći dinamičnu formu zgrade i njen fluidni enterijer. Ipak, dok je javnost prihvatila novu arhitektonsku ikonu, kritike su stizale od strane kolega koji su tada robovali dogmatskim pravilima projektovanja. Smatrali su da su krovne ljuske od betona strukturno neefikasne, previše ekspresivne i da je utrošena velika količina čelika. Saarinen je kritikovan jer je svoj arhitektonski stil podredio zadatku, a ne zadatak svom stilu. Terminal TWA, koji se razlikuje od njegovih prethodnih ‘Miesovskih’ pravougaonih projekata, i koji karakteriše upotreba bele i grimizno crvene boje u celokupnom enterijeru, viđen je kao loš brak dveju velikih grešaka arhitekte.

Uprkos ovim kritikama, Terminal TWA je otvoren 1962.godine. Saarinen je preminuo 1961. videvši samo završenu konstrukciju objekta. Dok se terminal ustoličio kao simbol avio ere, ironično je koliko nije odgovarao avionima koji su odatle poletali.  Bez obzira na izmene koje je doživeo, terminal nikada nije mogao da prihvati nove avione jer su se dimenzije novih modela ali i njihov broj vremenom povećavali. Terminal je konačno zatvoren 2001.godine, a njegova budućnost je neizvesna. Srećom, njegova sudbina je osigurana upisom u Nacionalni registar istorijskih lokacija, a nedavno je najavljeno da će nekadašnji teminal ostati ne samo ikona leta, već i simbol posleratne ere u kojoj je nastao.