15. 03. 2013.

Maja Turković, ekspert za elektro-energetske sisteme i ekonomiju obnovljivih izvora energije

Eksluzivno za EGO
• OutletLux, Cara Lazara 11, 01126 22 813 01126 22 913
• GUCCI, DOLCE & GABBANA, PRADA, MIU MIU, DSQUARD, TOD’S, FENDI, MONCLER
Fotografije: RADE KOVAČ, www.radekovac.com

To je sticaj okolnosti. U Udruženje za energiju vetra (SEWEA) sam ušla kao jedan od osnivača, ispred kompanije “Energowind” (koja investira u razvoj projekata vetroparkova u Srbiji). Od tada je prošlo tri godine. Ljudi mene sada na neki način povezuju sa pojmom energije vetra: “Maja je neko ko radi vetar!” Ja sam u međuvremenu izučila sve korake na putu ka realizaciji ovih projekata u Srbiji, a i o samim vetroparkovima znam dosta.

Ja sam posle ETF-a radila na jedinom Institutu za elektroenergetske sisteme u Srbiji (Institut “Nikola Tesla”) koji je i danas prestižna kuća. Tamo smo radili projekte i studije za industriju. Bila sam zadovoljna, ali sam oduvek želela da završim MBA (master of business administration). Iz Instituta sam 2001. godine došla u Ministarstvo energetike. Radili smo vrlo odgovoran posao, tada se prvi put menjala regulativa u skladu sa evropskim standardima, prvi izmenjen Zakon o energetici, “blue print” Agencije za energetiku. Dragoceno znanje, iako nije bilo tehničko. Pomagalo je moje poznavanje sistema, iako se on uvek vodio u EPS-u (i danas EMS-u), a ne u Ministarstvu, a tako i treba da bude. To je bio izlet iz struke i više se nisam vratila. Ko hoće u industriju, a dobar je inžinjer, ostane u EPS-u, EMS-u. Uspela sam preko British Council-a da dobijem Chevening stipendiju putem konkursa. Završila sam Imperial College – Tanaka Business School u Londonu . To je bilo veliko iskustvo, jer sam došla u dodir sa drugim svetom, učila sam sve od ekonomije, preko marketinga, finansija, upravljanja projektima i procesima, menadžmenta u IT pa do preduzetništva.

Nema projekta bez ulaganja. Pre svega, razvoj projekta mora neko da finansira sopstvenim sredstvima, jer ne postoje krediti za razvoj projekta. To znači: projekat počinje kao ideja i poslovna odluka preduzetnika, koji ulaže svoja sredstva i preuzima sve rizike tokom razvoja tog projekta.
Kad se dodje do faze realizacije, situacija se menja. Niko nigde nije ništa sagradio sopstvenim, već pozajmljenim novcem. Obezbeđivanje finansija od strane banaka za projekte veroparkova je izuzetno komplikovano i teže nego što je to slučaj sa finansiranjem projekata iz drugih oblasti obnovljivih izvora. O ovome se kod nas jako malo zna, pa je dobra ideja da se i finansijske institucije konsultuju u toku izrade podzakonskih akata. Loši projekti svakako neće naći put do realizacije, ali je šteta da dobri projekti propadaju samo zato što je regulatorni okvir manjkav ili destimulativan.
Često se dešava da su, po pojedinim pitanjima, uslovi banke “stroži” od onoga što traže državni organi.

Ne znam kako je na republičkom nivou, mi smo radili sa pokrajinskom administracijom, kako sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine, tako i sa Zavodom za zaštitu prorode. Mogu da kažem da tamo sede stručni i kompetentni ljudi, možda zato što su u Vojvodini prvi i krenuli sa vetroparkovima, pa već dosta toga znaju.

Kada govorimo o Studiji o proceni uticaja na životnu sredinu, tome predhodi dvogodišnje posmatranje ptica i slepih miševa. Jedan od važnih aspekata uticaja vetroparkova je upravo onaj koji imaju na populaciju i staništa ptica i slepih miševa na širem području obuhvata vetroparka. Za poslove koje ovde niko ne radi – za modelovanje buke, vizuelnog zagađenja i efekta senke – potrebno je angažovati strane kompanije koje se time bave. U suštini, ova studija bi trebalo da pokaze sveobuhvatne uticaje vetroparka na životnu sredinu i predloži mere da ti uticaji budu minimalni. Pri tome, treba imati na umu da ne postoji nijedan objekat koji je sagradio čovek, a da nema (negativan) uticaj na životnu sredinu – pitanje je samo procene tih uticaja, odnosno koliko društvo ceni da su prihvatljivi.
Pre početka izrade Studije procene uticaja, potrebno je “rešiti” lokaciju vetroparka kroz urbanizam, odnosno pribaviti lokacijsku dozvolu. Na primer, neophodno je da vetropark bude na dozvoljenom odstojanju od naseljenih mesta…

Pre svega vetrenjače ne smeju ni na koji nacin da ugroze lokalno stanovništvo. Postoji takozvani efekat “senke”, odnosno ritmično smenjivanje svetlosti i senke, koje se stvara kada je Sunce nisko a elisa se okreće, a koje smeta ljudima. Ili – led koji se formira na lopaticama zimi. Postoje razni sistemi koji služe za otapanje leda na elisama, ali je neophodno predvideti razletanje sitnih delova leda (prema proračunu mogu da lete maksimalno 300m od vetroturbine). U Velikoj Britaniji se velika pažnja obraća na “vizuelno zagađenje”. Englezi su poznati kao istrajni posmatrači ptica i vizuelno ih ometaju vetrenjače. Medjutim, treba sagledati šta je cilj: kojoj svrsi vetropakovi služe?! Vetroparkovi su postrojenja za proizvodnju električne energije, nisu projektovana da ulepšavaju krajolik. Ali, čak i ako bi poredili snimke, ne bi bilo dileme koja postrojenja ruže okruženje, ona tradicionalna ili ova koja koriste energiju vetra.
Zatim – vetroturbine ne zagađuju ni vazduh ni vodu. Unutar konstrukcije vetroturbine postoje ulja za podmazivanje hidraulike, u malim kolicinama, koje se ručno menjaju prilikom redovnog servisa, i ne postoji nikakva opasnost da dodju u kontakt sa okolnim zemljistem i podzemnim vodama.
Naravno – tu je i merenje buke, zbog čega je neophodno modelovati nivoe u okolini svake vetroturbine ponaosob. To je još jedan razlog zbog čega je neophodno postavljati vetrenjače na odredjenom rastojanju od naseljenih mesta. Nivo buke drastično opada sa rastojanjem, pa je vec na 300m od podnožja vetroturbine – na nivou zvuka u kancelariji.

Visina stuba vetrenjače, odnosno visina na kojoj se postavlja vetroturbina, dominantno zavisi od vetra, ne samo prosečne brzine već i profila vetra. Ja volim da kazem – svaki vetar ima svoju turbinu. Na primer, u Južnom Banatu imamo IIIa (treću A) klasu vetra prema IEC klasifikaciji. Prva klasa vetra je na primer na Baltiku i severu Evrope, gde su vetrovi sa većim prosečnim brzinama, pa se tamo ide na manje visine stubova. Da bi kod nas lokacije bile isplative za proizvodnju električne energije iz vetra, idemo na visine stubova iznad 100 metara. Ovde je logika kao sa nekretninama – prvo se “prodaju” najbolje lokacije. Proizvođači vetroturbina za svaku klasu vetra izbacuju seriju modela. Proizvođač opreme ne sme da proda turbinu koja nije sertifikovana za odredjenu klasu vetra i mora da verifikuje lokaciju za odredjenu klasifikaciju vetra, odnosno vetroturbine.

Investitor koji ulaže u razvoj vetroparka sam procenjuje potencijal vetra na lokaciji, na osnovu višegodišnjih merenja vetra. U ovoj fazi investitor je “projektna firma” i samo ulaže. Razvijanje projekta košta. Kod nas, do građevinske dozvole za vetropark, jedan megavat košta između 30 i 40 hiljada evra, i potrebno je 4 godine. Treba imati na umu da je ovo kraj samo “projektne” faze: u ovoj ceni su elaborati, studije, razni projekti, saglasnosti, dozvole, takse. Ali još ništa od opreme nije kupljeno, niti je obezbedjeno finansiranje od strane banaka. To znači da je za projekat od 100 megavata potrebno uloziti izmedju 3 i 4 miliona eura, samo da bi došlo do kraja projektne faze, odnosno dok se obezbede sve dozvole za početak gradnje.
Posle toga idemo u banku po kredit, a banke traže 30% učešća investitora u ukupnoj finansijskoj konstrukciji. Sad je nepovoljan period za podizanje kredita i ulaganje uopšte. Mi smo zemlja visokog političkog rizika; u Srbiji je najskuplji novac. Stalno se menjaju zakoni i kasni sa donošenjem podzakonskih akata. Znate li šta to znači investitoru kada mu na pola posla izmenite Zakon? Ja jesam “energetičar” ali moram da naglasim da su investitori tokom razvoja projekta, izgradnje, pa sve do puštanja u rad i Upotrebne dozvole, najvećim delom u nadležnosti Zakona o planiranju i izgradnji. Zakon o energetici bi trebalo da stvori uslove u kome su status i pravna sigurnost povlašćenih proizvodjača (koji proizvode zelenu energiju) garantovani. Svi pričaju o energetskim dozvolama, a ne govore da mi – kao investitori – njome ne stičemo nikakva prava. Za neupućene to zvuči kao dozvola koja podrazumeva neka prava, što je potpuno pogrešno. Niti nam daje pravo da gradimo, niti pravo ili ekskluzivitet na lokaciji. Izdato je neuporedivo više dozvola nego što je kvota za otkup električne energije iz ovih izvora, da bi se pospešila konkurencija izmedju investitora. Čak i na istoj teritoriji. Verujem da je svako ko je aplicirao za energetsku dozvolu i bio voljan da plati astronomsku taksu, nju i dobio. A tek sa lokacijskom dozvolom (kojoj prethodi urbanizam i rešavanje imovinsko-pravnih odnosa ) i potom građevinskom dozvolom, mi stičemo “pravo” na lokaciju, odnosno možemo da počnemo gradnju. Tek tada projekti mogu da se kvalifikuju za dobijanje Privremenog statusa povlašćenog proizvodjača i tako udju u kvotu za koju važe podsticajne cene otkupa električne energije. Čak je i pitanje priključka na mrežu garantovano tek po dobijanju gradjevinske dozvole, a do tog trenutka sav rizik je na investitoru. To će, na žalost, za neke investitore značiti da će im propasti projekti u poodmakloj fazi razvoja. Njihovo nezadovoljstvo je stoga sasvim očekivana reakcija!
Ako je zemlja u takvim političkim previranjima da se zakoni i “pravila igre” stalno menjaju, a da investitore niko ništa ne pita, da li je uopšte realno očekivati priliv investicija? Zašto bi investitori bili “ozloglašeni lobisti” kada samo štite svoja ulaganja, svoj interes? Pa potpuno je legitimno da se boriš za opstanak projekta u koji si utrošio ogromne resurse u svakom smislu, ozbiljne sume novca i puno vremena, obučavao ljude, isplacivao plate i plaćao treninge, izmirivao dažbine državi, upošljavao na desetine domaćih konsultanata i projektanata.

Prvo, nema koncesija na vetar, kao ni na sunce, u smislu primarnog energenta, oni pripadaju planeti. Drugo, ako je vetropark na privatnoj zemlji, i to poljoprivrednom zemljištu, investitor se dogovara sa seljacima, kupuje zemlju ili je uzima u najam, a jedina uloga države je da, preko Ministarstva poljoprivrede, izda saglasnost koja je formalne prirode jer država nije vlasnik zemljišta. Apsurd je da, uz sve podsticaje koje regulise Zakon o energetici kad su u pitanju obnovljivi izvori, danas nije moguće podići vetropark na poljoprivrednom zemljištu u državnoj svojini. Poslednje tri godine čekamo podzakonski akt kojim bi se omogućilo da se državna poljoprivredna zemlja daje u zakup za nepoljoprivredne svrhe. Uobičajeno je da republika ovlasti opštine da ovu zemlju daju u najam pod odredjenim, unapred definisanim uslovima. Inače su poljoprivredna zemljista u vlasništu države obično veće parcele, dok su privatne njivice iscepkane – kao “resice”. Postoje na primer njive na koje ne može da stane temelj vetrogeneratora! Imamo jednu koja je široka 12m, a temelj je 20m sa 20m.

Da, stub je visine 119m, primera radi kao zgrada od tridesetak spratova. Prečnik rotora je otprilike kao fudbalski teren, jedna elisa je 55m, druga isto, a između je kuciste, ukupno 120 metara.

Na samom početku razvoja projekta se radi Logistički elaborat transporta i pristupa lokaciji. To je neophodno, jer postoje fantastične lokacije po pitanju potencijala vetra, ali je do njih na žalost nemoguće stići. Elementi vetroturbine nisu kritični kad je u pitanju težina. Najteže je kućište koje ima 70-tak tona. Ali to nije ništa u poredjenju sa velikim energetskim transformatorima. Kritične su elise, jer se proizvode i transporuju u jednom komadu. I zbog njih moramo da pravimo krivine radijusa 40m duž cele trase pristupa lokaciji. Ljudi koji su zaduženi za studiju transporta, detaljno prolaze celu trasu, snimaju svaku krivinu, prepreku na putu, ispituju svaki podvožnjak, nadvožnjak, most. Kada transportne kompanije proveravaju trasu, onda se i kuće koje zabeleže da su na putu, izmeštaju, a ne samo ograde, bandere…
Delovi vetroturbine se najčešće transportuju vodom do najblize luke, jer je takav transport najjeftiniji. U luci je potrebno obezbediti kran koji vrši pretovar na specijalne kamione koji odatle transportuju delove vetroturbine do lokacije. U blizini lokacije vetroparka je neophodno obezbediti i odgovarajući prostor za smeštaj delova. Na primer, čelični stub vetroturbine stiže u delovima i sklapa se na licu mesta. Svi delovi stubova kada se dopreme na lokaciju moraju biti čisti i zaštićeni ciradom, nedopustivo je da su masni, prljavi, jer moraju savršeno da naležu jedan na drugi. Krandžija sa strelom od 130m spušta odozgo delove jedan na drugi koji se pričvršćuju iznutra. Onda se podiže kućište sa opremom koja je već montirana na zemlji, a na kraju elise… ceo proces montaže izgleda fenomenalno!

Cena transporta sa erekcijom vetroturbine, po jednoj vetrenjači, može da ide do 500 hiljada eura. Kran se rentira na dnevnoj bazi i izuzetno je skup. Zato je važno da se dobro planira vreme izgradnje, da se ne bi desilo da zbog loših vremenskih uslova, na primer jakog vetra, cela mašinerija stoji danima. Sve to stravično košta i ulazi u investicionu cenu od 1,7 miliona eura po megavatu instalisane energije.

Vetrenjače su prilicno razmaknute i postavljaju se u “vetar”, tako da je obuhvat vetroparka veliki (zavisi od snage, odnosno broja vetrenjaca, moze da bude desetine pa i stotine hektara), ali je samo zauzeće vrlo malo: svega 400m2 po vetrenjaci. Prilikom pozicioniranja vetrenjača, koristi nam ruža vetrova koja pokazuje dominantan pravac. U pravcu dominantnog vetra se ide na veće rastojanje između vetrenjača, da bi efekat slabljenja bio što manji (odnosno – da bi gubici kinetičke energije vetra bili što manji), ne bi trebalo da bude manje od 5 prečnika rotora, pa je to najmanje 600-700m , a može da bude i 1km. U pravcu poprečnom na pravac dominatnog vetra se ide na manje rastojanje, ali ne manje od 3 prečnika rotora, najčešće 400-500m.

Mislim da je na tom području dobar vetar, veće su nadmorske visine i drugačiji klimatski parametri u poređenju sa Banatom, te bih očekivala da odgovaraju turbine drugog tipa, sa nešto manjim visinima stuba. Što se transporta tiče, putevi moraju biti prošireni, da bi prošla oprema, a problem brdovitog terena je moguće rešiti i manjim kranovima koji premeštaju teret sa jedne na drugu tačku, “preskačući” krivine. Ovo je vrlo skup vid transporta, ali je izvodljivo. Na kraju, svi ti troskovi ulaze u CAPEX (kapitalne troškove izgradnje), iz kojih se vidi da li ima smisla ulagati ili ne.

Vetrenjače praktično montiraju na lokaciji. Danas se jedna vetrenjača podiže i pušta u probni rad za nedelju dana. To je 3MW nedeljno. Nijedan drugi energetski objekat ne može da konkurise vetroparkovima po pitanju brzine gradnje.
Naravno, toj montaži prethodi izgradnja kompletne infrastrukture – putne i elektroenergetske; kao i izgradnja temelja za vetroturbine. Eto, na primer, kod nas se kablovi postavljaju u zoni puta, a u većini evropskih zemalja kroz njive. I uopšte, naši problemi su ponekad toliko specifični da ih je teško objasniti kreditorima – na primer: pitanje kradje bakarnih kablova, a da ne pominjem da može neko zbog te krađe i da pogine.
U proseku, za vetropark od 100 megavata se izgradi 30-40 km puta. To nisu asfaltni putevi, vec atarski putevi koji se nalaze na samoj lokaciji vetroparka i služe kao pristupni putevi do pojedinih lokacija vetrenjaca, ali koriste i svima onima koji imaju potrebu da lakše dođu do svojih njiva. Ti putevi su opštinski, ne pripadaju investitoru. Ja nisam stručnjak za niskogradnju, ali sam pratila razvoj projekta u svim segmentima – mi smo vrlo ozbiljno radili geomehaniku zemljišta duz kompletne trase puteva, a posebno nosivost tla za temelj vetrenjača. To su ozbiljna geomehanicka ispitivanja, koja dugo traju, i izuzetno su skupa.

Institucija ne postoji. To je iskljucivo na investitoru. Polazna tačka svakog projekta je dobra lokacija sa aspekta vetra. Međutim, da bi projekat bio “bankabilan”, potrebno je odraditi najmanje 2 godine kontinuiranih merenja na lokaciji. Važno je gde se postavlja merni stub, koje je visine, na kojim visinama se postavljaju anemometri.. Neophodno je uzeti proverenu opremu, to nije mesto gde se štedi. Bitan je i kontinuitet merenja. Posle se, na osnovu ovih izmerenih podataka, vrši procena energetskog potencijala. Ja ne znam da kod nas postoji institucija čije procene potencijala banke priznaju. Z nas su to radile dve strane kuće, zato da bi na zahtev banke dobili dva nezavisna mišljenja.

Neophodno je uložiti pare u kvalitetna merenja na lokaciji da bi se dobili validni podaci od kojih zavisi cela investicija. Logika banke, a i svakog ko ulaže, jeste da smanji rizike. To bi upravo trebalo da rade investitori, jer se kvalitetnim razvijanjem projekta umanjuju rizici. Sigurno da postoje investitori koji ne rade na ovaj način, ali sam sigurna da njihovi projekti neće nikad doživeti realizaciju, prosto zato što ih niko neće finansirati. Ne verujem da se igde desio neki projekat tako što je neko rekao: “Ovde duva, hajdemo!”. Na početku, u toku procene lokacije sa aspekta vetra, koriste se podaci sa referentnih meteoroloških stanica u blizini, kao i podaci sa satelita, i oni se kasnije koriste za korelaciju, ali ključna su merenja na lokaciji. Čim se dobiju preliminarni podaci o merenjima posle 6 meseci, nastavlja se sa drugim radovima na pripremi.
Meteorološke stanice najčešće poseduju podatke o merenjima sa 10m visine. Turbine se nalaze na deset puta većoj visini! Extrapolacijom bi se dobili podaci na traženim visinama. Ali takvi podaci ne mogu da se koriste, izuzev za korelaciju sa stvarnim merenjima na lokaciji. Ovo banke tretiraju kao veliki rizik, pa kad investitori vide kako se kvantifikuje taj rizik, zažale što nisu stavili viši merni stub.

Banke zapravo i ne pitaju ko su “in house” ljudi, njima je važno da je svaki korak tokom izrade projekta, svaki dokument, uradjen prema njihovim standardima. Ako investitor angažuje kompanije sa strane za određen deo posla, važno je da to budu kredibilne kompanije kojima banke veruju. Jedino tehničke projekte mogu da rade isključivo domaće kompanije sa odgovarajućom licencom.
Iskusni investitori dosta stručnjaka imaju “u kući”. To je stvar opredeljenja. Ako neko nema portfolio projekata, već radi samo jedan, verovatno mu se više isplati da angažuje stručnjake i kompanije sa strane, umesto da ulaže i obučava ljude unutar firme. U mojoj firmi imamo, pored ostalih funkcija, inzenjere svih profila: gradjevine, elekrotehnike – energetike, telekomunikacija, mašinstva, čak i geodete. Pored toga smo angažovali na desetine domaćih stručnjaka i firmi u raznim fazama izrade projekta. Za poslove za koje naše kompanije nemaju iskustva jer rade po prvi put, morali smo da angažujemo superviziju iz inostranstva.

Apsolutno imamo kapaciteta da napravimo “pool” stručnjaka kod nas jer imamo visokoškolovane ljude, koji bi kroz ove poslove dobili dragoceno iskustvo i reference. Problem leži u tome što je projekata nedovoljno za stvaranje “tržišta” stručnjaka, te je potražnja za domaćim stručnjacima za sada vrlo limitirana, ali postoji. Prava je šteta što smo često prinuđeni da angažujemo ljude sa strane, jer neke od tih poslova obavljaju stranci sa zvanjem tehničara.
Druga prilika za zapošljavanje leži tokom perioda izgradnje, kada se angažuju lokalne kompanije i izvođači, tako da i do 30% ukupne investicije može da ostane u zemlji. Kad se uđe u eksploataciju, sve je automatizovano, tako da nema velikog prostora za zapošljavanjem, osim u oblasti servisnih usluga, odnosno održavanja. Očekuje se da proizvođači vetroturbina otvaraju servisne centre u zemlji, u kojima će zaposliti i obučiti naše ljude.

Najveću korist ima lokalna zajednica. S jedne strane, investitori ulažu u lokalnu infrastrukturu koja ostaje lokalnoj zajednici, a to nisu mala ulaganja. Pored toga, lokalno stanovništvo ima dodatne prihode od najma zemljišta, jer vetroparkovi ne substituišu poljoprivrednju proizvodnju, ona se obavlja neometano. Kompanije koje proizvode električnu energiju moraju da budu registrovane u Srbiji, bez obzira da li su vlasnici te kompanije strani drzavljani/firme ili ne, tako da svi porezi i doprinosi ukljičujući i PDV “ostaju u lokalu” tokom celokupnog perioda eksploatacije od 25 godina.
Vetroparkovi, takođe, utiču na smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, jer substituišu proizvodnju iz nekog drugog izvora koji je zagađivač. Postoje sada već brojne studije koje ukazuju da, od svih energetskih izvora, vetroparkovi imaju najmanji negativan uticaj na životnu sredinu.
Na širem planu, vetroparkovi će dominatno uticati na povećanje udela obnovljivih izvora u ukupnoj bruto potrošnji u zemlji, što je naša međunarodna obaveza.
Na kraju, vetrenjače najviše rade zimi, kada je najveća potrošnja u sistemu, a najbolji uslovi za proizvodnju (najmanja gustina vazduha). Vetroparkovi bi značajno umanjili zimski uvoz struje, kada je struja najskuplja.

To nije bio naš glavni zahtev. Ne sporim, jeste problematično i često frustrirajuce, zato što spora administracija i takozvano “ćutanje uprave” uvek prolongira projekte, ali neće da ih zaustavi. Potrošili smo četiri umesto dve godine, ali smo stigli do građevinske dozvole. Glavni problem je što su nedostajala podzakonska akta, jer je u tom praznom hodu novi Zakon o energetici bio neprimenljiv i svi smo tapkali u mestu.
Zakon je uveo pojam “privremeni status povlašćenog proizvođača”, što je dobro jer bez toga ne bi mogli da finansiramo naše projekte. Suština je bila u sledećem: uslov za STALNI status povlašćenog proizvođača jeste Upotrebna dozvola za objekat (to je trenutak kada ulazi u kvotu, kada ostvaruje pravo na podsticajne mere i potpisuje Ugovor o otkupu struje sa Javnim snabdevačem,EPS-om). To znači da je do tada investitor već obezbedio finansiranje, izgradio vetropark, priključio ga na mrežu, prošao probni rad, tehnički prijem, da bi dobio tu Upotrebnu dozvolu i potom licencu za obavljanje delatnosti.
A trenutak kada investitori moraju da imaju Ugovor o otkupu struje, tj. garantovanu cenu otkupa (fid in tarifu) jeste PRE nego što traže kredit od banke! I to je potpuno logično: zamislite da tražite kredit za stan od banke, a nemate nikakve prihode kojima dokazujete banci da možete da otplaćujete rate. Dakle: uvođenjem Privremenog statusa povlašćenog proizvođača je rešen problem tako što je trenutak sticanja prava na podsticajne mere pomeren unapred, pre izgradnje objekta, da bi se omogućilo finansiranje projekata. Da bi se Država zaštitila od “neozbiljnih investitora”, odnosno mogućnosti da investitori zauzmu mesto u kvoti a potom ne izgrade objekat, uvedena je bankarska garanacija u vrednosti od 2% od ukupne investicije. To je na neki način garancija “za neodustajanje od posla”. Primera radi, za projekat od 100MW, bankarska garancija iznosi 3 miliona eura. To znači da: ako investitor za vreme trajanja privremenog statusa ne izgradi objekat i dodje do punog statusa povlašćenog proizvođača, ostaje bez ovog novca. Nadam se samo da neće biti zloupotrebe, da se neće pojaviti investitori koji lažiraju vrednosti investicije ne bi li platili manje, jer onda ceo sistem, koji je dobro osmišljen, pada u vodu…

Nisam, ali ako gledamo samo dokumente iz upravnog postupka, sve saglasnosti, mišljenja, dozvole, sigurno više od 50! Razvoj ovih projekata je u nadležnosti ne samo Zakona o energetici, već i Planiranja i izgradnje, Poljoprivrede, Životne sredine..

Uslovi nisu idealni, ali svakako postoje. I kad je najdobronamernija, naša birokratija uči na nama, pa i investitori moraju da se naoružaju strpljenjem. Samo u postupku izrade urbanističkog projekta mi se obraćamo na adrese preko 20 institucija za mišljenje. Tu su sva Javna preduzeća, Ministarstva, Direktorat civilnog vazduhoplovstva, Zavod za zaštitu prirode… dešava se da predmet stoji na pisarnici dva meseca, da nije ni stigao do referenta, pa smo “srećni” kad neko uzme da ga obradjuje. Dovoljno je da nas na nekoliko mesta zakoče po par meseci, i prodje cela godina. Posle se u postupku Lokacijske dozvole opet obraćamo većini tih institucija za uslove, a nekima i treći put zbog Građevinske dozvole..

Mreža i priključenje na mrežu, jesu u nadležnosti Elektromreže Srbije (EMS-a). U slučaju manjih vetrparkova, snage od svega nekoliko MW, to su lokalna elektrodistributivna preduzeća. EMS procenjuje mogućnosti prenosne mreže po pitanju priključenja svih novih proizvodnih objekata, pa i vetroparkova. EMS zapravo procenjuje tehničke limite sistema. Za penetraciju energije vetra u naš sistem, procenjen je limit od 1000 MW, u trenutnom stanju sistema, dakle bez daljih ulaganja u infrastrukturu. Priključak na mrežu kod nas uvek finansiraju investitori, ali ti dalekovodi i trafostanice ostaju u vlasništvu EMS-a koji jedini po zakonu može da bude vlasnik i upravlja ovim objektima.
Problem je što mi probijamo led i kad je u pitanju priključenje novih proizvodnih kapaciteta, van sistema EPS-a, na mrežu. Zato smo naleteli na gomilu nelogičnosti. Na primer, tek po dobijanju građevinske dozvole, čemu u našem slučaju prethodi 4 godine rada i uloženih nekoliko miliona evra, investitori mogu da dobiju odobrenje za priključenje od EMS-a. Tek u tom trenutku oni formalno stiču pravo na priključak na mrežu. Zašto bi neko i krenuo da ulaže u projekat kad ne zna da li će njegov objekat moći da se priključi na mrežu? To je još jedan od razloga zašto je nastalo Udruženje za energiju vetra, da bi zakonopiscu ukazali na nelogičnosti i neusaglašenu regulativu, jer je dragoceno kada neko ko je prošao kroz ceo postupak ukaže na probleme sa kojima se susretao. Samo na taj način možemo da napravimo regulatorni okvir koji stvarno fukcioniše, a ne da koči investicije.
Još jedan primer je neusaglašenost rokova i procedura u Zakonu o energetici sa onima u Zakonu o planiranju i izgradnji. Vreme koje je potrebno da po jednom zakonu završimo procedure, “probija” rok kod drugih, pa nam onda ističu dozvole koje smo već dobili i platili, pa sve iz početka..

Jeste. Ono što svuda traje jednako dugo – to je proces procene uticaja na životnu sredinu. Ali postupak oko projektovanja i izdavanja dozvola je znatno kraći. U drugim zemljama gde imamo ekspanziju vetroparkova – da spomenem samo okruženje: Rumunija, Hrvatska, Bugarska- veća je pravna sigurnost investitora pa su i rizici neuporedivo manji. To čini onda i troškove finansiranja manjim. Nije samo cena, odnosno feed in tarifa, ono što nekog opredeli da investira u ovakve projekte. Ovaj posao je složena jednačina sa više promenljivih.
Mislim da svi mi, u prvom redu naša administracija, još uvek učimo, jer se prvi put razvijaju vetroparkovi kod nas. Uglavnom se suočavamo sa nepoznavanjem materije, ako tako mogu da kažem – nema zle namere.

To je tehnički detalj koji komentarišu mnogi koji ga ne razumeju. Evo ovako: vetar je varijabilan, ali predvidiv. Zašto je to važno? Postoje kratkoročne prognoze, koje se rade za dan unapred, što znači da danas za sutra može da se predvidi proizvodnja iz svake vetroelektrane, sa greškom koja ne prelazi 10%. Kada vetar duva tako da izvlači maksimalnu snagu iz vetroelektrane pa naglo prestane da duva, dispečer mora da nadje nedostajuću snagu da bi izbalansirao sistem (proizvodnju i potrošnju). On tu snagu nalazi u sistemu, ili kupuje na tržištu.
To košta, i to su troškovi balansiranja koje mi donosimo u sistem, a koji su uračunati u podsticajnu cenu. Povlašćeni proizvođači ne plaćaju troškove balansiranja tokom feed-in perioda, a po isteku 12 godina biće dužni da se ponašaju kao i svi učesnici na tržištu – da plaćaju troškove balansiranja ili da sami kupuju nedostajuće količine na tržištu.
Ja očekujem da će odstupanja, pa samim tim i troškovi balansiranja, biti mnogo manji nego što se predviđa. Turbina se uključuje kada vetar dostigne 3m/sec. Naša turbina polako dostiže svoju nominalnu snagu od tri megavata pri brzini vetra od 12m/sec. Na brzini od 23m/sec se isključuje vetroturbina, zbog mehanike, i ne proizvodi električnu energiju. Najkritičniji je, dakle, trenutak kada turbina iz režima maksimalne snage naglo prelazi u režim kada ne proizvodi. Za slučaj vetra u južnom Banatu, mogu da kažem da posle 4 godine kontinuiranih merenja nije zabeležen nijedan desetominutni interval sa brzinama vetra preko 23m/sec, što praktično znači da ne dolazi do scenarija koji najviše zabrinjava dispečera.

To o čemu svi pričaju, feed-in tarife, su podsticajne cene otkupa električne energije od povlašćenih proizvođača, onih koji proizvode zelenu energiju, a koje se daju na određeni period, kod nas 12 godina. Visina feed-in tarife varira u zavisnosti od vrste izvora, odnosno tehnologije, jer ta podsticajna cena mora da omogući određeni rok otplate investicije, da bi investitori uopšte došli.
Možda ću delom demistifikovati famu oko vetroparkova: to su sigurne ali dugoročno isplative investicije. Dakle ulaganja u vetroparkove nisu spekulativne investicije sa velikom stopom povraćaja u kratkom periodu. Investicija se otplaćuje u toku feed-in perioda, dakle 12 godina. Za to vreme vetropark “radi” za banku i za proizvođača opreme, a posle 12 godina ekploatacije počinje da radi za sebe, odnosno vlasnike.
Da ponovim ono što sam već ranije rekla – pre ovih 12 godina koje spominjemo, neko je uložio novac i znanje u razvoj projekta na šta je “potrošio” 4 godine, pa je dao 30% učešća za kredit, pa treba dodati period izgradnje, probnog rada i sl., što traje oko 2 godine, da bi došli do početka eksploatacije, odnosno početka otplate investicije.

Tako je, trošak se prebacuje na krajnjeg potrošača, to je uobičajen model koji svuda viđamo. Obnovljivi izvori, zbog visokih cena tehnologija u poredjenju sa konvencionalnim izvorima, ne mogu da izdrže tržišnu utakmicu i traže podsticaje, jer bez njih nema investicija. Nijedan MW iz vetra, sunca, ili nekog trećeg obnovljivog izvora, nigde u svetu nije izgradnjen bez podsticajnih cena otkupa. Danas se na te podsticaje ne gleda kao pre 20 godina kad je industrija bila u povoju, pa je recimo otkupna cena solarne energije u Nemačkoj išla na 40 centi. Danas su cene električne energije za krajnje potrošače u većini evropskih zemalja veće od naših podsticajnih cena.
Takođe ne treba zaboraviti da su svaki instalisani MW u sistemu EPS, zahvaljujući kome danas imamo električnu energiju, inače finansirali građani plaćajući svoje račune za struju.
Moj stav je da mi moramo maksimalno da iskoristimo potencijale koje imamo u obnovljivim izvorima, jer je luksuz da jedna zemlja to ne koristi. Ovi izvori su skuplji dok traje feed-in režim, odnosno otplata investicije, ali po isteku tog perioda postaju najjefitiniji izvor sa najnižim marginalnim troškovima proizvodnje, jer je primarni energent besplatan, pa imaju efekat sniženja cene električne energije za krajnjeg potrošača. Dakle sutra će EMS prvo kupovati struju iz vetra, jer će biti najjeftinija. A to će se odraziti na smanjenje cena kod krajnjeg, tarifnog potrošača.
Ako bi danas imali svih 500 MW iz vetra na mreži, sa ovim nivoom cene električne energije i pod pretpostavkom da bi se isti nivo cene zadržao sledećih 12 godina, to bi imalo efekat povećanja cene električne energije za krajnjeg potrošača za manje od 3%.

Za mene nema dileme da li hoćemo ili ne obnovljive izvore. Suština je da se naši potencijali, ali realno iskoristivi potencijali, artikulišu u energetskoj politici Države. Da li treba podići nivo svesti u javnosti? Sigurno da treba. Da li pitati građane, a obzirom da oni to i finansiraju, šta hoće: vetroparkove, solarne parkove, nuklearke, još konvencionalnih izvora? Ako gledamo šta je najjeftinije, to je svakako nuklearna energija. Da li je to dilema? Ne sećam se da nas je neko ranije pitao da li smo za otvaranje novog ugljenokopa ili podizanje nove brane. Legitimno izabrana vlast je uvek ta koja kreira energetsku politiku i strategiju naše zemlje, na njoj je najveća odgovornost. Tako je i ovog puta.
Mislim da je važno da ljudi koji kreiraju energetsku budućnost razumeju ekonomiju klimatskih promena. Danas postoje timovi stručnjaka koji rade scenarije tih promena i modele na osnovu kojih nastaju preporuke za nacionalne energetske politike. Mi to samo gledamo na filmovima. Ne postoji “plan B” za budućnost jer imamo samo ovu jednu planetu. Što pre to shvatimo, biće lakše. Dakle, ili ćemo sami shvatiti šta je potrebno da uradimo, ili će nas na to naterati međunarodna zajednica. Mene Srbija podseća na jedno “Galsko selo” koje uporno odoleva Rimskom carstvu (oni koji vole Asteriksa, znaće na šta aludiram…) Nama ostatak sveta neće dozvoliti da se ponašamo na jedan način, koji je neprihvatljiv drugima, bez obzira na to koliko smo mi siromašni. Ono što mi zagadimo, to ne ostaje “u Galskom selu”, jer zagađenje ne poznaje međudržavne granice.

Skoro sam doživela polemiku na temu “nema više”. Ugalj. Njega ima za još 30 ili 50 godina. Mene inače kao majku čija deca rastu ovde, veoma zanima energetska budućnost, čak bih rekla vizija za ovu zemlju. Snaći ćemo se mi za ovu zimu, i za narednu… Kad se utroše svi resursi uglja, mnogi od nas neće biti živi. Ali naša deca hoće. Šta njih čeka? Da li se nadamo da ce liberalizovano tržište rešiti sve probleme?
Sa druge strane, proizvodnja iz uglja jeste bila najjeftinija tehnologija, ali više nije. Sa novim tehnologijama koje eliminišu zagađenje vode i vazduha, a koje su jedino prihvatljive danas, cena struje iz uglja ide na 8 evrocenti po kWh. U mnogim evropskim zemljama cena električne energija iz vetra parira cenom energiji dobijenoj iz konvencionalnih elektrana na ugalj.
Cela svetska i evropska energetska politika je veoma agresivna u sprovođenju direktiva: u 2011. u Evropi je zatvoreno 6300 MW nuklearki, 1000 MW elektrana na mazut, blizu 1000 MW gasnih elektrana i 840 MW termoelektrana na ugalj. Za 2012. godinu još čekamo podatke, ali trend se nastavlja.

Postoji obavezujuća Direktiva koja se odnosi i na našu zemlju, da se do 2017. zatvore sve termoelektrane na ugalj koje koriste staru tehnologiju, odnosno – one koje nemaju zatvoren sistem za prečišćavanje zagađenja. Zbog toga će EPS morati da investira u osavremenjivanje opreme, što će neminovno dovesti do poskupljenja struje, ili će dobiti subvencije iz budžeta pa će opet platiti građani. U suprotnom će doći do zatvaranja naših termoelektrana na ugalj – iz kojih dobijamo preko 60% struje.

To su samo rešenja za našeg života, to sa smanjenjem zagađenja. Promene su neminovne.
Nama je priznato da imamo 21,4% obnovljivih izvora u ukupnoj strukturi naših proizvodnih kapaciteta, zahvaljujući našim precima koji su razmišljali o budućnosti i dobro iskoristili hidropotencijale. Međutim preko 20 godina nije izgrađem nijedan novi proizvodni kapacitet.
Srbija je krajem oktobra 2012. godine dobila obavezujuće procente povećanja udela obnovljivih izvora energije u ukupnoj bruto potrošnji energije. To je sada naša međunarodna obaveza prema Energetskoj zajednici čiji smo član. Naš zadatak je da podignemo udeo obnovljivih izvora sa 21.4% na 27% u 2020. godini. Samo osam godina nas deli od tog roka. Za tako kratak period, mi zadati procenat povećanja možemo da ispunimo pretežno iz hidroelektrana i vetroelektrana. Ako je kriterijum samo cena, isplatljivije su hidroelektrane. Međutim, neuporedivo više vremena je potrebno za izgradnju hidroelektrane, za osam godina ne možeš da napraviš još jedan Đerdap. A vetroelektrane se, sa druge strane, vrlo brzo podižu, pa očekujem da njihov udeo bude preovlađujući.
Mislim da je važno da se javnosti predoči koliko koja opcija košta, i u smislu cene električne energije za krajnjeg potrošača, ali i eksternih troškova proizvodnje po društvo koje svaka tehnologija ponaosob nosi.

Obnovljive izvore bi trebalo da gradimo zato što je to dobro za nas same. To je već trebalo da uradimo, a nismo, verovatno jer nas niko nije uslovljavao. Možda je dobro što nas sada uslovljavaju, jer ćemo zbog drugih uraditi nešto dobro za sebe. To su dugoročni ciljevi.

Tu se već dosta promenilo, zakon je dobar i u skladu sa međunarodnim standardima. Mi smo stigli do građevinske dozvole, za par meseci će još par projekata dobiti dozvole, što znači da će se do 2015. zavrteti neke desetine, pa i stotine megavata iz vetroparkova. Na nove hidropotencijale ćemo ipak morati duže da pričekamo. Malo je frustrirajuće za investitore kada zvaničnici u javnosti obećavaju gradnju hidroelektrane za tri godine. Ako se posluje u skladu sa zakonima ove zemlje, za tri godine nije moguće uraditi urbanističko-planski dokument, rešiti imovinsko-pravna pitanja, uraditi prenamenu zemljišta i ishodovati sve potrebne dozvole. Mislim da je važno da zakoni važe za sve, u suprotnom ćemo oterati i ove investitore koji su još tu.

Kao pobornik obnovljivih izvora, ja bih bila najsrećnija kad bi jedan veliki solarni projekat zaživeo u Srbiji, ali sam veliki skeptik. Pre svega, jedan takav projekat ne može da ide pod subvencije jer je kvota za solarne panele na zemlji dramatično mala. Drugi problem je izgradnja energetske infrastrukture koja bi podržala plasman tolike snage. I treći, (ne)mogućnost izvoza zelene energije iz ovih postrojenja u zemlje EU. Pre nego što se dostigne nacionalni ciljani procenat iz obnovljivih izvora, to nije dozvoljeno. Na kraju, tu je i pitanje zemljišta, jer je potrebno izmedju 2 i 3 hektara zemljišta po MW instalisane snage.
Ono što naša regulativa sada stimuliše (preko kvota i otkupnih cena) jeste: izgradnja malih sistema za proizvodnju električne energije, bez obzira na tip izvora. To je takozvana distribuirana proizvodnja, u kojoj su Nemci neprikosnoveni. Videćemo kako će reagovati privatan sektor na ove podsticaje.

Iako me kritikuju “pa da – ti si za vetar, pa samo to promovišeš”, moram da kažem sledeće: smatram da je ekonomski potencijal biomase mnogo manji nego što se misli. Jeste – razne kulture možeš da koristiš kao biomasu jer imaju dovoljnu kalorijsku moć ali je važno da one ne substituišu hranu; postoje i razni ostaci iz poljoprivrede i šumarstva; i ukupan energetski potencijal biomase je utvrdjen; dakle – biomase ima puno. Šta je problem? Kada se rade energetski bilansi i izračunava energetski potencijal pojedinog resursa, oni se izražavaju u milionama tona ekvivalentne nafte, ali ti podaci komercijalno ništa ne znače. Sustina je da neko ko želi da investira u postrojenje na biomasu, ne želi da bude zavisan kad je u pitanju primarna sirovina od bilo koga, bilo da je to država ili seljak. Investitor želi da u svom lancu ima i sirovinu i da je on sam kontrolise. Drugi ograničavajući faktor je transport sirovine, koji je skup u poređenju sa cenom same sirovine. Zbog toga je ekonomski isplativ potencijal biomase znatno manji od njenog ukupnog procenjenog energetskog potencijala. Vazno je da ljudi koji prave strategije i planove počnu da razmišljaju kao oni koji ulazu novac. Onda ne bismo imali situaciju da planeri ovde vide puno potencijala, a investitora nigde, i pored vrlo podsticajnih cena.
Ono što bi mogli da očekujemo je izgradnja manjih postrojenja na biomasu, snage do 1MW, zbog više podsticajne cene otkupa. Primena postrojenja na biomasu je pre svega u proizvodnji toplotne energije, ili kombinovane toplotne i električne energije.

Mi imamo veliki potencijal u geotermalnoj energiji, postoji atlas geotermalnih potencijala Vojvodine. Ovu tehnologiju prate izuzetno skupi istražni radovi, naročito u oblasti petrogeotermalne energije gde se razvijaju nove tehnologije. Potencijal je za sada teorijski, videćemo da li i kako će se iskoristiti.

Vlada usvaja Strategiju razvoja energetike na predlog resornog Ministarstva. Do sredine 2013. godine trebalo bi da bude usvojen Akcioni plan za obnovljive izvore energije, koji će dati odgovor na pitanje na koji način će Srbija povećati učešće obnovljivih izvora do 2020. godine. Donešene su nove Uredbe koje regulišu oblast obnovljivih izvora energije. To je sve dobro, a bilo bi još bolje da je uspostavljen aktivniji dijalog sa investitorima i bankama. Uvek je dobro kada zakonopisac ima savetnike iz biznisa ili finansijskog sektora, da bi gravitirao ka realnim, ostvarivim rešenjima. Inače ćemo stalno po malo menjati i popravljati zakone i pitati se gde su investitori. Možda se meni pripisuje neobjektivnost, jer zastupam interesnu stranu? Slažem se… Ali, to ne dovodi u pitanje valjanost mojih argumenata! Želela sam da ovaj razgovor prođe u pozitivnom tonu, jer – ne odlučujemo o tome hoće li biti budućnosti ili je neće biti. Mi svakako donosimo odluke od kojih zavisi KAKVA će biti budućnost naše dece.

Tags: obnovljivi izvori energije, vetropark