18. 03. 2013.

Fotografija kao životni stil

Foto : Milan Josipović

Light. Beauty.

Pre svega izbor subjekta. Ako pričamo o fotografisanju ljudi – neka faca koje je meni neverovatno interesantna. To je teško objasniti, jer je subjektivno, ali kako ugledam to lice, ja ga već vidim u određenom ambijentu, prostoru, pod određenim svetlom. Tu je fotografija samo egzekucija.

Može se tako reći… ali, nemam ja “pre-sets”, to je više: “wow!”, samo mi bljesne, vidim tu osobu u određenom stajlingu, environmentu.

Ja mnogo više volim da slikam muškarce, više nego žene, iako nisam “gay”, možda zbog toga što sam odrastao u bioskopu, uvek je tu bio neki “hero”. Heroji nisu bili Merilyn Monroe, nego – John Wayne, Clark Gable… Žene su se, pogotovu u današnje vreme, izgledom mnogo sakrile, ti nokti,veštačke trepavice… Teško je izvući karakter.

Prvo – probam da saznam što više o osobi koju slikam. Lakše mi je da je slikam nakon upoznavanja. Kad znam aspiracije, nekako bolje uklapam boje… Drugo – vizuelno, kompozicijski – uz svaku facu ide nešto drugačije.

Ljudi. Pre svega. Mada, obožavam da radim i “landscape”, ali to, na žalost, se ne prodaje. Zato – najviše radim “report of the fashion”.

Kada je o modi reč, da bi zadovoljila moje standarde, što se stajlinga tiče, mora da bude pravilno, luksuzno, da dominira što jednostavnije, bez… da dominira forma, materijal, boja, a ne svašta! Ako je žena u pitanju – ta čuvena “mala crna haljina” koja je proslavila Chanel i Audrey Hepburn, u suprotnosti je sa ovim danas – kada ti sve to ne možeš ni da staviš u kadar.

Lady Gaga? Pa – ne dopada mi se. Mislim da preteruje. Ima ona stila, možda, ali stalno preteruje.

Svakako da bi to bio neko iz grupe čuvenih modela koji su se pojavili sa pojmom “super-model”: Tatjana Patitz i Christy Turlington… I verovatno i Linda, pa i Naomi. To je bila stvarno jako dobra ekipa. Bila je još jedna, ona se izgubila, zove se Yasmeen Ghauri, devojka sa indijskim poreklom. I još jedna, italijanka sa kratkom kosom, marokanskog porekla… Nikad nisam bio oduševljen onom Cindy Crowford… međutim, kada su žene u pitanju, ja bih mnogo više voleo da slikam Tildu Svinton, koja je glumica, koja ima “otkačen look”, jer ti ona “daje” nešto, ima karakter…

Žene u Srbiji su fenomenalne! One su tako hrabre, hrabrije su od muškaraca. Počev od politike. Likovi kao što su Vesna Pešić,… Da ne nabrajam. Kao ljudi, mnogo su bolje od nas.

Cristopher Lee , engleski glumac. Neverovatan gospodin i profesionalac!

Ne. Ja jesam radio sa modelima koji jesu “top modeli”, ali to nisu imena koja ovde prepoznaju. Ali zaista, slikao sam par modela u Njujorku i Majamiju, i ja im se čak ne sećam imena, a to su lica koje sam viđao na naslovnicama Vogue magazina.

Ja najviše volim da slikam analogno sa filmom, ali – pojam digitalne fotografije: baš mi se dopao proces, jer je mnog lakše. Kao i svi, u poslednje vreme i ja radim digitalnim foto aparatom.

Nikon. Nikon je zaista bolji. Slikao sam svim aparatima.

Nikon D300. Ništa posebno, ali – ako mi treba za snimanja, rentiram. Ima jedna izreka (to mi je poslao prijatelj iz amerike): “Amateurs think about equipment; Proffessionals think about time; Masters think about light”. Ja potičem iz generacije koja je učila Ansel Adams školu, iz sedam knjiga Ansela Adamsa… On je najbolji, kralj “landscape” fotografije. Svako koga zanima fotografija, mora da pogleda dokumentarni film o njemu. On je “otac fotografije”. Njegova cela knjiga je samo – negativi. Od njega učiš. On je izmislio zonski sistem. Od “white” do “black”, “shades of grey”… magnificent! Ja gledam njegove knjige i – krenu mi suze! Samo što ne zaplačem…

Eni Lebovic? Davno… To je neko čiji ja rad veoma poštujem. Bio sam na promociji njene knjige u Majamiju, ona je držala predavanje, uglavnom za fotografe. Pričala je o svom radu. Pričala je o svom ljubavnom životu, čak (!). Pošto je ona lesbian, pričala je o smrti svoje partnerke, koja je, by the way Susan Sontag, spisateljica… Posle toga smo mi postavljali pitanja, pričali i družili se, super cool…
Ali mnogo je impresivnije – Albert Watson, on ima jako veliku ulogu…

Na mene je utisak ostavio učenik Eni Lebovic, koji sada puno radi Martin Schoeller, Nemac, sa serijom portreta i…
Propustio sam priliku da ga upoznam u Njujorku, iz prostog razloga što nisam hteo kasno da idem na neki party, a on je bio tamo… Dopalo mi se kod njega što je uradio priču za National Geographic, što uopšte ne ide uz njegov neki…

Da… ali ima jedan fazon, on je to uradio prvi i to jako dobro: neke portrete, ali maltene široko-ugaonim objektivom. On ih je slikao sa 50 / 35, priđe bliže, tako da se javljaju deformacije. I ljudi uopšte ne izgledaju “pleasant”. Izgledaju, čak, ružno. Ti kad vidiš njegovu seriju Brad Pitt, Angelina Jolie,… svi oni izgledaju prilično neprijatno. I nije radio “retouching”… I radio je “kino-flo” svetla, ako znate… To su one cevi, fluorescentne, filmsko svetlo, zapravo; jako blizu ih stavi, dva komada, simetrično… isto ima jednu dobru seriju sa ženskim bilderkama… i tako. Sjajan je, sjajan!

Ima ih toliko…

Jedan od ovih novijih fotografa? Volim jednog Engleza, nije tako poznat, zove se Koto Bolofo, fashion uglavnom, sirotinja, odrastao u Londonu, na marginama, postao jako dobar fotograf… Kad vidiš njegove forografije, kako on radi styling, lokacije… On uzme iz geta, geto u Londonu, prilog za modu…

Reći ću tačno kako je bilo: pominju nešto u RePhoto, vidim interesantan magazin, bukvalno sam poslao poruku uredniku, da sam upravo došao iz Južne Afrike, da imam neki editorijal sa klincima… Poslao sam, objavili su, na mnogo strana, priču, ne intervju, 16 fotografija…

Ništa dobro.

Previše “post production”! Previše klijenti utiču na fotografe da rade. A ovi ljudi koji se bave “fine art” fotografijom, da kažemo umetničkom, šta imaš da izlažeš kad niko neće da kupi fotografiju?

To su retke priče.

Kao prvo: on uopšte nije loš fotograf. Ima jedna fotografija koju je on uradio u Kuvajtu, na berzi – ludilo! Pista Formule 1 u Abu Dabiju – ludilo! A onda ta nesretna fotografija sa malo reke i malo trave… Pa mislim – to je samo još jedna dekadencija današnjeg društva.

Oh, I like her! Ona slika sebe, portrete radi, ona je odlična…

Ona i zaslužuje, za razliku od ovog… Devojka ima fazon, ima jaku priču… A ovaj, što je slikao supermarket, fotografisao 99 centi, čuvena fotografija, prva koja je probila milion dolara… OK… Priča, naduvavanje nečega… Fotografija prirode, dve ravne linije: zeleno, zeleno i gore plavo nebo? Halo? Ljudi, “car je go!”
Takvo je ovo moderno društvo. Ljudi ne znaju fotografe, njihove fotografije. Ja sam bio neverovatno sretan da vidim biblioteku u Atini. Dve, dve i po godine sam proveo. Svaki fotograf koji postoji. Ludilo! Ima sve! To nema nigde na svetu, ni u Njujorku, ni u Londonu, ni u Parizu… Ansel Adams: sve! Kao Aleksandrija u Egiptu. Svaku knjigu čitao po šest puta… Prvi put analiziram svetlo, pa analiziram ovo, pa ono… I sad meni neko da kaže da ne vidim…

Sad možeš da kupiš Ansel Adamsa neke veličine za 60 000 dolara, što je džabe u poređenju sa Gurskim…

Tags: Južna Afrika, Milan Josipović, Santorini