Daleke 1959.godine, tri arhitektonska tima pozvana su da daju predloge za Nordijski paviljon u Veneciji – Reima i Raili Pietilä iz Finske, Sverre Fehn iz Norveške i Klas Anshelm iz Švedske. Izabran je projekat iz Švedske jer je, prema obrazloženju žirija ‘ to bio prostor koji poseduje izuzetnu jednostavnost, i simboliyuje trojstvo nacija pod jednim krovom.’ Preko pedeset godina kasnije, Nordijski paviljon je ponovo aktuelna tema, jer otelotvoruje nordijsku arhitektonsku tradiciju.

Očigledno je da je osnovni koncept prilikom projektovanja bila inverzija. Umesto velikih drvenih greda Fehn je upotrebio elegantnije lamelirane grede, lakirane do visokog sjaja (kao metafora sunčeve svetlosti koja pada na sneg). Umesto da projektuje zatvoreni prostor, Fehn je u potpunosti uklonio dva od četiri spoljašnja zida. Projektujući krov koji je otvoren ka nebu, arhitekta je mogao da kotroliše kako bi kiša padala unutar prostora Paviljona. U tom smislu, to je objekat koji je ‘u posedu’ svog okruženja.

Fehn se nije trudio da imitira nordijsku vernakularnu arhitekturu, pa ni Paviljon ne predstavlja mimezis u klasičnom smislu. Pokušao je da prepiše nešto neopisivo: osećaj nordijske arhitekture  u venecijanskoj klimi, smeštene na nenaseljenoj površini, na jedinstveni fragmentisani kontekst Đardina  u kome se održava Venecijanski Bijenale.

Baš kao što je Volter Bendžamin pojam prevoda objasnio kao ‘način’, a ne kao ‘akt’, Fehn je priznao da je organizacija prostora drugačija od ‘kalemljenja’ u novo okruženje. Paviljon je kolekcija artikulisanih elemenata – krova, poda, zidova, stepeništa i greda.  Kao i Duždeva palata, i Paviljon se može tumačiti samo kao ‘metamorfoza’ površina, objekata i prostora koji sadrže trg, a to je vi[e od asemblaža delova. To je kulminacija prostornih ideja i atmosfere između zidova, poda, krova i svetla, postavljenih u topografski okvir same lokacije. Plafonski raster, inače vrlo monoton, prekinut je nizom otvora koji povezuju enterijer i eksterijer.

Fehn je inspiraciju našao na jednom od svojih putovanja u Maroko: ‘Odjednom shvataš kao da zidovi nisu tu da samo nose krov i čine kuću, već i da su zaštita od sunca, oslonac, ili dečija tabla za crtanje. Isto važi i za krov i za pod.’ Putovanje u Italiju omogućilo mu je da postane svestan različitih karakteristika koje svetlo može da ima. Po povratku u Norvešku bio je ‘sposoban da prepozna jedinstvenu prirodu nordijskog svetla’ kao nikada do tada.

Fehn je upotrebio i originalne materijale i one karakteristične za lokaciju – beton u kombinaciji sa belim cementom, beli pesak i beli italijanski mermer – kako bi stvorio svetlo visokog intenziteta, mirnoće i homogenosti. Želeo je ništa više nego da ‘konstruiše krov kako bi zaštitio slike i skulpture od direktnog sunca.’ Za krov, koji bi se pre mogao nazvati kolekcijom ‘svetlosnih bunara’, Fehn je dizajnirao dva sloja betonskih brisoleja. Ove lamele, visoke tačno jedan metar i široke šest centimetara, prave senku u unutrašnjosti Paviljona, pa zajedno formiraju senila visoka dva metra. Toplo mediteransko svetlo prelamaju na ‘nordijski’ način – ono je ujednačeno i jarko. Tako je u Paviljonu stvoren svet bez senki.