http://www.predragmilutinovic.com/

Predrag Milutinović, Mapa

EGO: Kakvu arhitekturu trebamo danas u Srbiji?  Da li beogradska škola arhitekture ima svoj identitet ili je to nešto što tek treba da se otkrije?

 P.M: Ovo pitanje me podseća na temu Salona arhitekture od pre par godina koji je bio pod geslom “Još uvek imamo arhitekturu”. Arhitektura u Srbiji je u nemilosti, jednako ili više od kulture uopšte. Ona nekako preživljava, opstaje kroz težnju arhitekata da zadrže svoju vokaciju u liniji nečega što je njihov produkt i što se uvek može nazvati arhitekturom, a ne samo izgrađenim objektom koji je komercijalno odgovarajući investitorima. Nama je itekako arhitektura potrebna, da bi smo utemeljili upravo taj lokalni identitet, a i kroz nju  predstavljali i svoje vrednosti i svoju zemlju. Pre skoro dve decenije, Slovenacke arhitekte su napravile plan koji su iznele pred državu, tim planom su ujedinili Slovenacki arhitektonski opus i preko ambasada u velikom broju država predstavljali Sloveniju, tada kao mladu zemlju, upavo kroz arhitekturu.  Danas trebamo prvenstveno Arhitekturu Arhitekata.Jasnu pročisćenu, savremenu arhitekturu koja prati svetske trendove, sa neizostavnim oslanjanjem na utemeljene vrednosti iz prošlosti. Arhitektura je kroz istoriju uvek išla uz aristokratiju, vlastelu, sada uz korporacije, velike investitore i državu. Nema arhitekture bez investitora. Naravno da se arhitektura vidi i u malim projektima, ali mali investitori nemaju kapacitet da oboje arhitektonsku mapu, ona je manje vidna, iako joj sa istom ili većom pažnjom pristupamo. U izgradnji Arhitekture kakva nam je potrebna, neophodna je pomoć države, koja će u izgradnji ustanova sistema, prepoznati značaj i ulogu arhitekata, jer izgradnjom takvih kapitalnih objekata se formira slika i kvalitetno arhitektonsko nasleđe. U tome bi trebalo da učestvuje širok lokalni arhitektonski korpus, koji na taj način i proizvodi nove generacije.Složen je odgovor na postavljeno pitanje, jer se može dvojako tumačiti. Mislim da beogradska škola arhitekture postoji, imala je svoj identitet, ali se on upravo menja kroz to nešto novo što se stvara i gradi. Možda će u godinama koje dolaze taj identitet tek biti otkriven, odnosno postavljen. Jer sama pozicija Beograda, kao velike raskrsnice na dve reke, ukazuje na razna mešanja u svim aspektima života, koja nikako ne zaobilaze kulturu i arhitekturu. Nadolazećim velikim investicijama i investitorima, koji sa sobom dovode svoje arhitekte i nameću kroz projekte svoj identitet, stav, ili prenose neke već formirane identitete svetskih metropola, ukazuje na to da će Beograd sve više postajati svetski, a sve manje svoj u identitetu.Ovaj problem je došao i sa investitorskom arhitekturom, ali i sa pozicijom arhitekte u društvu. Ona je srozana, arhitekti su nužnost, oni su potrebni da potpišu, ili nacrtaju i proizvedu neke papire. Sve dok se tako bude gledalo na struku, bez poštovanja i bez samo poštovanja u okviru struke, teško da ćemo imati postavljene prave vrednosti u tom utemeljivanju identiteta.

Delta Fondacija – dnevni boravak “Sunce”

Delta Fondacija – dnevni boravak “Sunce”

EGO: Koji pristup u projektovanju Vam je bliži, lični izraz sa jedinstvenom vizijom ili determinisani koji je u službi korporacija?

P.M: Imao sam sreću da radim na svim tipologijama projekta, sa svim nivoima investitora, kroz različite pristupe projektovanju, od najmanjih do najvećih projekata. Kroz dugogodišnji rad u korporaciji, na razvoju i upravljanju projektima, na poziciji Direktora za arhitekturu i dizajn menadžment, od kupovine lokacije do otvaranja objekata, prošao sam velike vežbe. Ne zaboravljajući svoju vokaciju arhitekte borio sam se sa prihvatanjem i nametanjem, ostvarivanjem većih i manjih kompromisa. Ta vežbanja su se odnosila i na nastojanja da ono što je korporativno i standardno, bude i obojeno odnosom prema arhitekturi, objektu, projektu, ne nužno ličnim pečatom, već pomakom koji može biti ostvaren i prepoznat na svim nivoima razvoja jednog projekta. Korporacije u velikoj meri mapiraju gradove, države, štetno je da izgradnjom novih koncepata i savremenih objekata ne pomeramo granice i ne doprinosimo struci. Uvek sam se borio za tu dodatnu vrednost. Uvek je lični izraz sa jedninstvenom vizijom polje u kome najviše želimo da se oprobamo. Sam stvaralački proces prija iako je težak, radite po osećaju, težnjama, željama, umeću, sami se ograničavate i usmeravate u okviru regulatornih zadatih ograničenja. Ta sloboda je neprocenjiva i važna za svakog autora. Jedino ona nas dovodi do jedinstvenog, prepoznatog  autorskog opusa. Ukoliko težimo stvaranju arhitekture koja nas hrani. Ali uvek imate korisnika, investitora, koji ne retko žele da učestvuju, ne standardom koji opterećuje, već mišljenjem i željom da se kroz neki projekat potvrde. Treba biti pažljiv svakako. Nekada su slobode u projektovanju opterećujuće. Mera je važna, ona dolazi sa godinama i kilometrima iscrtanih linija.Korporativna arhitektura jeste ograničavajuća. Nekada veoma restriktivna. Teško je naterati sebe na početku  jednog stvaralačkog  procesa da prihvatitiš  otežavajuće ili besmislene granice. To naravno zavisi o kojim je projektima reč, tehnološki procesi rada ili proizvodnje su važni i moraju se poštovati  Veći problem je u nametanju korporativnog brendiranja, identiteta koji se prenosi, nekada vrlo nametnuto, da se ne može ostvariti arhitektonski izraz ili vizuelna komunikacija. Ali uvek postoji način i mogućnost da se napravi iskorak. Hoteli, shopping mall-ovi, tržni centri, saloni i servisi automobila, fabrike, supermarketi, distributivni centri, poslovni objekti, restorani, male brend prodavnice. Sve su to različite tipologije korporativnih objekata. Svedoci smo da ih ima puko interpretiranih i onih koji su promenili standarnu praksu. Vrlo često takvi objekti ne vode dijalog sa okolinom, oni stvaraju novu postavku na terenu, bez ikakvih poštovanja mikro urbane celine i prostorno, vizulenog uklapanja.  Radio sam sa mnogim sistemima i korporacijama, sa manje ili više, krutim pravilima. Mislim da je važna edukacija, ali ona je dvosmerna. Lično, dobro se  snalazim u takvim projektima. Uvek sam se vodio time da zadovoljim sve potrebe korisnika, i standarda koji su pod “obavezno”, ali sa nastojanjem da iskoristim svaki prostor za neku provokaciju u arhitekturi, nešto što razlikuje i donosi novu vrednost, novo čitanje. Nakon par godina nastojanja da nesto “promenim”, dodam, posle jednog za mene veoma važnog projekta koji se nalazi u unutrašnjosti, dobio sam komentar mentora kod koga sam diplomirao na fakultetu. Rekao mi je: “Kolega , ovim objektom promenio si tu nametnutu ikonografiju monolitnih, bezličnih box-eva sa komercijalnim sadržajima.” To je večno pitanje u radu sa onima koji grade objekte komercijalne namene. Arhitektura ne mora nužno da bude komercijalna, ona može biti arhitektura sa komercijalnim sadržajima.

Fortuna centar – Aranđelovac

EGO: Koji su zahtevi korporativnog dizajna (imate iskustvo saradnje sa kompanijama poput BMW ili Mini-ja) i kakva je uloga arhitekte kod takvog pristupa kreiranja arhitekture ili enterijera?

P.M: To je jaka i ozbiljna korporacija. Kada kazete BMW, to je moć, snaga, univerzalna vrednost, integracije dizajna, tehnike, biznisa, želje i adrenalina koja traje 100 godina.Pa normalno je i očekivano da nametnu svoj standard i da plasiraju svoj brend kroz izgrađen identitet. Podjednaka važnost se postavlja pitanju brend arhitekture, kao i samom brendu automobila. Jedno od najboljih mojih iskustava na polju korporativne arhitekture je upravo saradnja sa BMW Architectural Department-om. Iako sam očekivao nadmenost, naprotiv, imao sam veoma otvoren stav i put da na temeljima osnovnih zahteva boja i materijala, razvijem u nekoj meri objekat po svojoj meri i senzibilitetu. To se u većoj meri odnosilo na objekat MINI, koji je po svojoj arhitekturi i matrici potpuno jedinstven, kada govorimo o salonima automobila. Kako su BMW I MINI deo iste grupacije, kroz standard je bilo definisano da je MINI u okviru BMW objekta, kao segment enterijera. Zbog specifične standardne postavke salona, izdužena lokacija mi je otvorila priliku da ostvarim ideju sa odvojenim objektima. Tako sam predlozio dva objekta povezana toplom vezom, ispod koje se prolazi u tehnički blok. Ovim je i koncepcijski bila zadovoljena matrica, dva salona su bila postavljena jedan preko puta drugog, a ispod/između njih se prolazi ka tehničkom prijemu.Ovu koncepciju su prihvatile kolege iz BMW-a i odale mi priznanje u razumevanju i unapređenju BMW arhitekture. Time je taj pristup upisan u standard kao tipologija većih salona sa odvojenim objektima MINI i BMW. Objekat je dobio specijalnu nagradu BMW-a, kao najbolji i najveći objekat u okvirima standarda koji nije u vlasništvu njihove korporacije (Delta Motors Beograd distributer). Na salonu arhitekture u Novom Sadu objekat je dobio specijalnu Povelju/Specijano priznanje za arhitektonsko ostvarenje.  Ovime je potvrđena ta dvosmernost procesa i saradnje u projektovanju objekata koji imaju korporativne standarde i koji mogu imati i veću vrednost od očekivane.

Salon automobila  MINI

EGO: Koji tip građevinskog materijala vam je najbliži, transparentni ili ne transparentni?

P.M: Pokušavam da koristim i tretiram podjednako masu i opnu, puno i prazno, tačnije da se u tim igrama,  varijetetima, odnosima i balansima dobija najbolje rešenje.I betonski puni zid u svoj svojoj visini i dužini, ogoljen ima svoju neobjašnjivu lepotu…. Ta lepota se proširuje uz dekoraciju sloga kod punog zida od opeke, ili kroz suhozid iz primorja ili iz Dalmacije…oni imaju svoju lepotu koja je jednaka njihovoj osnovnoj ulozi… Ako moram da se odlučim, onda je to puna masa, stangla koja teče, ili modal, kubus koji je prosečen.U kreiranju prostora oduvek su svetlost i senka davale drugačije čitanje i predstavu o delu…puno, ne transparentno daje odsjaj, scenu,odraz, senku koja je jasnija…ubedljivija.  Savremena tehnologija je uspela da stvori gotovo potpuno prozračne betonske mase, što nas dovodi do kontraverze…

Delta fondacija – paraolimpijski centar u Kragujevcu

Delta fondacija – paraolimpijski centar u Kragujevcu

Delta fondacija – paraolimpijski centar u Kragujevcu

EGO: Šta je za vas arhitektura, posao ili polje za izražavanje kreativnosti?

PM: Ranije smo pomenuli da sama struka nije dovoljno poštovana. Odatle sve više naših kolega sebe smatraju samo “uslugom”, a ne kreativnim nosiocem ideje u stvaranju objekta, nekog dela. Kakve su mogućnosti ekonomske, takva nam je i arhitektura i odnos prema njoj. Mi gradimo za druge, defakto pružamo uslugu, ali ta usluga nije samo posao, tačnije ne sme ili ne bi trebalo da bude. Arhitektura ne sme biti samo posao, jer je onda i nema. Kroz promišljanje i kreiranje dolazi se do dela, to je proces, on ima razne pravce, uspone i padove i nije i ne sme biti uslovljavan ili ograničavan na posao koji treba odraditi, jer se tada ne dolazi do najboljih rezultata. Stalno se podsećam na jednu izrečenu definicuju o dizajnu, DJ DePree-a:”Good design isn’t just good business, it’s a moral obligation.” Dakle, naš posao je kreiranje prostora, ali to ne sme biti samo posao, u mom slučaju ja se trudim da pravim pogodno polje za ostvarivanje, sa pokušajem da se napravi iskorak. Sam kreativni proces je ponekad dovoljan da se dođe do zadovoljenja, bez obzira da li će krajnji rezultat biti prihvaćen  ali u tim probama i varijacijama kreacije živimo i potvrđujemo se kao stvaraoci.  Arhitektura je težak zanat. U savremenom svetu i načinu na koji se živi, u vremenu koje nemamo , teško je uspeti i živeti samo od kreacije i istraživanja, ta granica je teška.

EGO: Da li mislite da našoj arhitektonskoj sceni ne dostaje kritički odnos prema savremenoj produkciji?

P.M: Ako govorimo o savremenoj produkciji kod nas, mislim da se otvoreno komentarišu svi dobri i loši pokušaji. Mi smo potopljeni izgradnjom bez arhitekture, čemu je i sama struka delimično doprinela. Arhitektura prestaje da postoji tamo gde arhitekata nije prvi neimar, prvi graditelj, već samo produžena ruka da iscrta nešto što je neko pokazao na ipadu ili iphone-u. Na sreću postoji jedan broj onih kolega koji umeju da na pravi način otvore teme, i onih koji osećaju svoju obavezu da govore u ime drugih koji nemaju priliku. Ima puno sporadičnih kritika koje su konstruktivne, ali mislim da bi one trebale da budu jasnije, jedinstvenije i kroz određene, postojeće institucije usmeravane, da bi imale konačni efekat. Mi danas imamo veliku produkciju u odnosu na par godina iza nas, ali su  pravi rezultati na nivou statističke greške, upravo i zbog toga što je arhitekata potcenjen i uloga arhitekte nije vrednovana. Savremena produkcija je ili investitorska ili trgovačka.

Vila , Hrvarska, Istra, Krasica

Vila, Hrvatska, Istra, Krasica

EGO: O kojim vrednostima brine Vaš arhitektonski izraz ? ( uradili ste dizajn za nekoliko interesantnih vila)

P.M: Sve je u konceptu, osnovnoj ideji koja nastaje promišljanjem lokacije, okruženja, prepoznavanju atmosfere, duha mesta, tipologija objekta…., potreba korisnika…Sve su to elementi sa kojima se ulazi u fazu projektovanja. Pokušavam da svaki objekat jednako ispoštuje sve ove aspekte, ne uvažavajući ispred svega estetiku koju želim da očuvam ili ponovim, uskladim sa prepoznatljivošću arhitektonskog izraza. Po meni svaki objekat, svaki klijent, pogotovu kada govorimo o vilama, kućama, zaslužuje novu i drugačiju  arhitekturu. Ona može biti oslonjena na istu bazu, ali su potrebe i želje, onih koji su krajnji korisnici, potpuno različite, gotovo onoliko koliko se svi mi kao ljudi razlikujemo. O toj srazmeri i različitosti najbolje govori rečenica F.L.Wrighta: “Raznolikost kuća treba da bude srazmerna raznolikosti ljudi, jer osobenost doma zavisi od individualnosti ljudi koji u njemu žive.” Naravno, takav stav ako se bukvalno interpretira nije održiv u potpunosti. Moje težnje su da u svakom pokušaju sprovedem osnovne zahteve korisnika, interpretirane kroz estetiku i senzibilitet koji lično razvijam i kome težim, podržan ograničenjima i nadograđen i utemeljen u duhu mesta i okruženja. Nekada je to provokacija i iskorak, različitost od okruženja, nekada je to prilagođavanje, ali ne puka  mimikrija.

EGO: Bili ste deo projekta Deltine fondacije koja se brine o osobama sa invaliditetom. Za prvi objekat “SUNCE”, za koji ste uradili dizajn, dobili ste nagradu lista “NOVOSTI”. Uradili ste dizajn i za drugi objekat „ISKRA“koje je nedavno izveden. Kakvo je to bilo iskustvo bilo za vas?

P.M: Imao sam sreću da radim na tim objektima i sa tim ljudima. Puno sam naučio kroz te procese. Projektovanje takvih objekata opterećeno je nedovoljnim razumevanjem i poznavanjem problema, standardi ne postoje, a u društvu nije ni gajena empatija koja bi možda dovela do šireg razumevanja i prihvatanja. Taj proces projektovanja je bio dragocen i veoma važan za moje sazrevanje. Ispred Delta Fondacije mi je bilo povereno da vodim projekat u tehničkom smislu, a dodatno sam bio motivisan kada mi je upraviteljka fondacije ukazala poverenje da koncipiram objekat i uradim dizajn. Upravo je taj projekat bila velika borba za poštovanje svih aspekata, podjednako važnih, uzimajuci u obzir ono šta objekat treba da predstavlja i kome treba da služi. To je i odredilo toksvih daljih aktivnosti. Investitor je imao potrebnu širinu da mi ostavi odluku da odredim pravu meru. U situaciji nepostojanja standarda, sa potpunim oslanjanjem na korisnike i veliki broj ljudi koji su razumeli te potrebe u SZSZ Bgd i Fondacije, roditelja, uspeli smo da dođemo do rezultata koji je sve aspekte u potpunosti istretirao. Pri tome je prostorno, likovni i estetski aspekt dobio najviše ocene stručne javnosti, posebno ako se sagleda sveobuhvatnost i kompleksnost programa. Koristeći tradicionalne materijale, komponujući ih kroz modernu interpretaciju podjednako tretirajući i makro i mikro plan fasadnog platna, utemeljene su nove vrednosti u izgradnji ovakvih , do sada tretirano „socijanih ustanova“. Ovaj objekat je posebno značajan jer je doneo nove standarde na polju koje nije dovoljno tretirano niti obuhvaćeno pravilnicima. Objekat je nagrađen nagradom NOVOSTI i NAGRADOM GRADA BEOGRADA za arhitekturu i urbanizam. Najveća je nagrada je reč hvale roditelja i zagrljaj onih kojima je obezbedjeno nešto što im omogućava napredak u inkluzivnom postupku i mogućnost normalizovanja života. Na krilima tog uspeha i čvrstom odlukom investitora da formira jedinstvo arhitekture svojih zadužbina, dobio sam zadatak za kreiranje nove zadužbine u Kragujevcu. Taj zadatak je bio programski jednostavniji ali svakako ozbiljan i zahtevan. Sami korisnici su podržavali predloge, jer su osetili pristup i razumevanje sa moje strane, koje je bilo obogaćeno iskustvima od ranije. Objekat je u oblikovnom smislu i materijalizaciji, tretiran sa potpunim oslanjanjem na arhitekturu “SUNCA”, ali je u prostornom smislu, prožimanju prostora, tretmanu enterijera i balansu masa, potpuno drugačiji. To je sportsko-rekreativno, rehabilitaciono – smeštajni objekat, koncipiran vrlo jednostavno sa veoma jasnim tokovima i sadržajima. Ovi objekti su me zaokružili u jednom smislu, i pomogli da nastavim istraživanje u toj oblasti i pokušam da zabeležim standarde i vrednosti koje smo ostvarili kroz ova dva objekat kako bi u narednim sličnim ostvarenjima kolege imale dostupne naše, izvedene standarde, koji su najbolje osvedočeni zadovoljstvom korisnika.

EGO: U kojoj meri trendovi u savremenoj arhitekturi utiču na vaš arhitektonski jezik?

P.M: Pokušavam da trend ne diktira moju aktivnost i poglede na arhitekturu, pokušavam da budem deo trenda ili formiram svoj lični, ali je danas nemoguće odupreti se tom uticaju. Nekada su trendovi pomagali u razumevanju kompozicije i korišćenja savremenih materijala ili upotrebe i primene nekog proizvoda, i to je svakako pozitivan aspekt. Postoje zahtevi klijenata koji više nisu projektni zadaci, već slika sa pinteresta ili instagrama i to je zadatak, konkretno da konkretnije ne može biti. To nekada pre samog procesa stvaranja počinje da vas usmerava i nema identiteta. Savremeni trendovi svakako utiču na moj rad u pogledu oslobođenosti od raznih ograda da nešto ne može ili nije primereno, oni nas oslobađaju i pomeraju granice i to je dobro.  U tom pogledu, mogu da kažem da postoji uticaj, ali ga ja kontrolišem i pokušavam da ga podvedem mojoj interpretaciji i senzibilitetu.

EGO: Koji su najveći problemi arhitektonske struke kod nas?

P.M: Mnogostruki problemi su prisutni, a oni najčesće proizilaze iz opšteg stanja nacije, ekonomije pre svega. Od nedovoljno jedinstva, do ne razumevanja, ne solidarnosti. Ne postoje kodeksi unutar udruženja, cenovnici, autorske zaštite. Kroz udruženja kroz koja delujemo, nastupamo kao grupa građana, a ne sistemska organizacija kao što je IKS. Ona je obavezna ako želite da se bavite ing. delatnostima. Morate da plaćate članarinu i prisustvujete na forumima. I to nije problem nas samih, već države koja nas tretira na taj način. Sam esnaf bi morao da se ujedini u toj želji da arhitektura opstane, ali postoje oni koji se bave biznisom i oni koji se bave strukom. E sada, postoji jaz između te dve „klase“ i pristupa. Iako pripadam mlađoj generaciji, nekada se znalo DAB, SAS, znale su se institucije udruženja, institucije nagrada. Danas su počela da se razvijaju nova udruženja, njihove nagrade, to je dobro ali ne vidim da je to unapredilo u bilo kom pogledu arhitektonski korpus. Ozbiljne nagarde za arhitekturu se gase, poput nagrade Novosti koja je nastavila tradiciju Borbine prestižne nagrade. Ništa u arhitekturi nije otkriće jednog čoveka. Poput procesa i timskog rada u njemu svako daje svoj doprinos, poput stvaranja vlastitih standarda, potrebno je da učvrstimo i zajednicke u borbi za struku. Na jednostavnom primeru projekta “Beograd na vodi” mogu se videti svi problemi naše struke  i kada govorimo o društvu i odnosu prema arhitektama, kao i unutar same struke.

Sani Opik

EGO: Mediji su okrenuti velikim imenima arhitekture i stiče se utisak da njihov potpis na arhitektonskom delu garantuje da je novac dobro investiran. Da li STAR arhitekte rade za opšte dobro? Da li velika arhitektonska dela mogu biti korisna za obične građane ili su ona namenjena samo eliti?

PM: Možemo različito posmatrati odgovre na ovo pitanje.Star arhitekti su rođeni u doba na prelasku iz Postmoderne i velikih tehnoloskih pomaka u Engleskoj i USA u vreme novog talasa High-Tech arhitekture. Objekti koji su nastajali u tom periodu su posle dugo vremena, još od tehnoloske revolucije, stvorili WOW efekte u raznim delovima Evrope i USA, poput popularne kulture. Stirling, Hollein, Foster, Rogers, O Gehry, Meyer, bili su prve zvezde tog perioda, ovenčane svetskom slavom i titulama vlastelina. U jednom periodu ispitivanja kreacije i procesu formiranja novih pristupa, ove zvezde su svima otvorile oči. Uticaj je bio ogroman na celu arhitektonsku javnost. Počev od Lloyd’s building u Londonu, koja je potpuno promenila pristup u izgradnji objekata inverznom postavkom i odnosom instalacija i konstrukcije, koja „izlazi “ ka spolja, preko Pompidu centra i Fostreove banke koja je objedinila sve pristupe. To je izmenilo dotadasnji tok osmišljavanja i razumevanja arhitekture. Ali je i arhitektura postala preskupa, i ušla u tržisnu trku. Sva imena velikih zvezda, koje imaju nesporna portfolija i opuse, postale su grupacije, tačnije arhitektonske korporacije. U takvom okruženju oni su postali spona sa viskim kapitalom. Mnogi developeri su krenuli da upošljavaju velika imena i grupacije, jer su ona garantovala prodaju i osiguravala profit. Multinacionalne kompanije su započele trku u višim tehnoloski naprednijim objektima. Mnogi gradovi na vodi, kompleksi, ili novi gradovi, svoj identitet i okupiranost, posećenost, zasnivali su na star arhitektama. Poput Kalatravine Valensije na priemr ili čudesnih muzeja Frank O Gerhy-a. Pored svega toga, mislim da je osnovna i izuzetno važna uloga svih njih, i u novije vreme Jean Nouvela, Zahe Hadid. Čudesna Zaha je rekla, postoji 360 step, zasto biti ograničen ….U novije vreme, Shigeru Ban-a i na posletku Aravene, Star arhitekte, opterećene iskustvima bliske proslosti pokušavaju da ublaže i pojasne da Star arhitekte više nego ikada rade za zajednicu i unapređuju je. To pokazuje i veliki zaokret koji je osvedočen u ovogodišnjoj postavci venecijanskog bienala. Velika dela su uvek dragocena. Hvala mecenama i onima koji su dali mogucnost da se izgradi jedan Luvr u Abu Dabi-u, ili muzej u Bilbau , London Tower R.Piana, oni ispunjavaju i obične ljude, daju im mogućnost da osete tu mističnost hramova arhitekture, makar kao posetioci neke postavke.

EGO: Da li dobar arhitekta mora da bude idealista ili cinik?

P.M: Opasno je moranje. Bolno je ako se ta granica pređe i na jednu i na drugu stranu. Važno je da znamo da cenimo i da merimo, ali ne samo svojom merom, već i opšte prihvaćenim vrednostima. Zato je važna mera… Pre svega dobar arhitekta je idealista, ali ne samo zanesenjak, već onaj koji snagom svoje mašte i inventivnošću i svojim talentima kreira nadahnute prostore i dela koja su moguća. Rekao bih čuda koja su moguća, koja su ispunila naše srce, koja su nas isprovocirala. Mislim da nema potpunog idealiste bez doze cinizma, koja ga meri u odnosu na druge i pravi granične vrednosti.

EGO: Koliki EGO mora da ima uspešni arhitekta?

P.M: Svakako treba da ga ima, on ga štiti i pravi razliku. Mi često zaboravljamo na stav i njegovo isticanje jer smo stvaraoci, moramo ga držati na nivou koje daje kredibilitiet, autoritativnost. Ego nas određuje u nameri šta hoćemo i koliko smo spremni da držimo do toga u odbrani ideje i samopouzdanju i sigurnosti u svoje postupke. Nema velikih stvaralaca bez velikog kontrolisanog Ega i ljubavi prema delu i svojoj ideji.

EGO: Da li agumented reality menja našu percepciju prostora? (VR naočare)

P.M: Moram da priznam da nisam koristio pomagala da „udjem“ i proniknem u nekakav oblik virtuelne stvarnosti. Sama pomisao na to mi menja percepciju. Prostor nije u 3 D, već u vektorskim nizovima i sve je na dohvat ruke. To utiče na promenu percepcije svih, običnog građanina, kome se menja mera za prostor i očekivanje. Video igre i animacije filmova su promenile percepciju prostora i itekako imale odraz na arhitekturu i procese projektovanja i tehnike rada. Samim tim arhitektura je počela da bude softverska virtuelna predstava prostora, koja se projektuje. Naša percepcija se nužno menja i mora da prati svaku inovaciju koja prostor „tumači“ osobeno.

EGO: Koji su vaši sledeći izazovi na profesionalnom planu?

P.M: Posle dugogodišnjeg rada u korporaciji na poslovima rukovođenja projektima, i projektovanjem u okviru sistema, moji novi izazovi su formiranje koncepta studia koji će pružati usluge u svim domenima projektovanja i gradnje, prvenstveno autorskog projektovanja. Kroz svoju profesionalnu karijeru do sada, nikada nisam prestajao da crtam, uvek i svuda, hraneći se time. Bogato iskustvo koje sam stekao radom na više različitih nivoa i segmenata u investicijama, omogućila su mi široko sagledavanje problema, koji prevazilaze okvire osnovnog projektantskog zanata. Kroz kreativne procese dolazaka do rešenja za mnoge objekte stvarao sam vežbu i ostajao u kondiciji projektanta, nikada nisam prestajao da crtam. To mi je omogućilo da posle 13 godina rada na menadzerskim pozicijama u real estate biznisu, imam portfolio koji je raznovrstan i potpun, sa velikim brojem izvedenih objekata. Izazovi su mnogobrojni, počev od usavršavanja u struci, pa do regionalnog povezivanja i razmene iskustava. Do sada sam radio samostalno sa nekolicinom saradnika, poseban izazov je stvaranje posebne arhitektonske grupe koja će deliti iste vrednosti i u razmeni energije i znanja pokušati da napravi dovoljno dobar rezultat da bude primećena. Ovo nije dobro vreme za takvu vrstu izazova, ali naš zanat je takav i bez obzira na okolnosti moramo pokušati. Mislim da ima prostora za sve i da svako pravi svoju senku i svoj odraz. Potrebno je više razmene izmedju kolega i tome sam jako posvećen. Nadam se da će se u nekom skorijem vremenu promeniti podela karata i da će struka uspeti sama sebe da uzdigne, a sa druge strane da će nam investitori otvoriti prostor da kreiramo i donosimo dodatu vrednost u njihovim investicijama.

Vila M