Wendell Burnette Architects

projektni biro: Wendell Burnette Architects
lokacija: Scottsdale, Arizona, Amerika
vodeći projektant: Wendell Burnette
tim dizajnera čine: Thamarit Suchart (vodeći saradnik na projektu), Jena Rimkus, Matthew G. Trzebiatowski, Scott Roeder,
Brianna Tovsen, Chris Flodin, Colin Bruce
površina: 670m2
fotografije: Bill Timmerman
izvođač radova: The Construction Zone, Ltd
dizajn enterijera: Leavitt – Weaver, Inc
izvođenje grubih radova: Rudow + Berry, Inc
razvod električnih instalacija: Associated Engineering
statika (proračun): Kunka Engineering, Inc
konstrukcije (projekat): Rick Engineering
dizajn rasvete (projekat): Ljusarkitektur P&O AB
pejzažna arhitektura: Debra Dusenberry Landscape Design

Projektom je obuhvaćen lokalitet bogat granitom i visokim kaktusima Saguaro, okružen sa svih strana pustinjom, izuzev jednog jedinog parčenceta zemljišta sa kojeg klinasto prodire Ocotillo rastinje sa gornjeg grebena. Sam građevinski plac, malo niže duž privatnog prilaza, postaje sasvim horizonatalan prema zapadnoj granici parcele, odakle se pruža bogat pejzaž – prvi, drugi, treći i tako redom, plan za planom, planinski venci u slojevima… kao ovaploćenje dramatičnog sutona. Upravo zahvaljujući takvoj konfiguraciji terena – pošto je glavni prilaz, kada siđete sa glavne saobraćajnice, ispod kote – autoru rešenja je postalo važno da zdanje sa te strane ukopa što više u pejzaž, da se objekat stopi sa dugačkim senkama same pustinje. A jednom kada kročite na to polje, osećate se kao da ste upravo stupili u Zen-baštu!

Na istočnoj granici placa, čuje se žubor! – jer, čak i u pustinji, čitavih šest meseci, čuje se voda kroz frakture granitnih stena, kroz rogoz koji neočekivano buja u sred naizgled “kao-barut-suve” zemlje. Na najvišoj koti placa, prilikom obilaska lokacije, projektanti su zatekli granitnu stenu kopljastog oblika, usmerenu ka zapadu, specifičnu grupu vulkanskog kamenja i ogromni Saguaro kaktus – višestrano razgranat – između te dve formacije.

Kada su autori projekta prvi put stupili na ovu tačku pustinje, odmah su osetili snažan poriv da zadrže i istaknu mikrokosmos ovog primarnog pustinjskog pejzaža, da rešenjem obuhvate i vizuru na neukrotivo nebo Arizone. I iz tog strahopoštovanja, nametnulo se rešenje, promolio se koncept – kompleks čije središte čini pustinjski vrt. Predlog je odmah usvojio i investitor – zaintrigiralo ga je rešenje koje nudi višestruke dobrobiti: provetrenost, dovoljno svetlosti, privatnost, bezbednost i spokoj – ukratko sve ono što je na listi želja kada opisujete dom iz snova. A za same autore – koncept sa centralnim dvorištem pružio je šansu da zaštite, da obgrle delić vremena stare planete, deo neopterećen skorijim razvojem, a da to istovremeno učine na način koji je organski ponikao iz neposrednog okruženja, iz same sile prirode, geološke mase, njene delikatnosti, nečeg što je tamo oduvek i što bi trebalo zauvek da ostane netaknuto.

Tako su se rodila pitanja poput: “da li bi bedemi pustinjskog vrta mogli biti sačinjeni od samog lokaliteta, da ih sazidamo od iskopina sa lica mesta?”, te su autori nešto po tom pitanju i preduzeli – kroz testiranje uzorka zemlje, utvrdili su da je idealna za nabijanje, za jedan od najstarijih metoda zidanja. Drveni kalupi, široko postavljeni, primaju nešto manje od metar visoki naboj u slojevima, potom se suva mešavina prašine i cementa (3 – 8%) sabija u termalnu masu debljine 30tak cm, pa sve tako u nabojima dok se ne postigne željena visina zida. Naravno, ova tehnika zahteva postojanu podlogu i pokrivač koji će štititi od kiše i erozije. Polegnuti su potrebni temelji, osnova koja je potom proširena ka vrtu za potrebe glavnog plana, izvan debelih zemljanih bedema koji obuhvataju zdanje po obimu, poput najelementarnijeg oblika sa kojeg puca pogled na tlo Arizone i nebeski svod – sa masivnog zemljanog postamenta. Taj postament je liven na licu mesta, baš kao da je jedinstven materijal sačinio i zidine, podne ploče, rampe, stepenike, klupe… kao da je sve jedan komad stene.

Verde River (Zelena reka) se, kao glavna pritoka Salt River (Slane), uliva na najnižoj tački udoline, da bi zajedničkom silom snažno kotrljale kamenje; samlevenu stenu, zajedno uz pesak i cement potom prikupljaju za na-licu-mesta liveni beton; “magistralni beton”, tj. mešavinu za autoputeve sa krupnijim agregatom, namerno su odabrali za realizaciju ovog projekta, dodajući smesi mali procenat zemljanog pigmenta – sirove mrke. Cilj je bio poigravanje sa kompozitnim kvalitetima materijala koji su ostali ogoljeni, vidljivi celom površinom postamenta – pesak, šljunak, oblutak, tucanik… svi u cementnoj podlozi (u Evropi je to poznato pod imenom “kulije”), stvarali su neku vrstu konsekventnih prozora u geološki protok vremena na jedinstvenom mestu.

Ovo parče zemljane ploče, determinisano parcelom, ima neku svoju ukupnu visinu koja je naglašena siluetom projekta. Tako da je nulta kota tačno na 60cm od prirodne kote terena; a tako i monoklin (fleksura) u segmentima spiralno savija po placu i neprimetno se uzdiže oko solidne mase u vrtu, gde se otvara prema zapadu. Sa takvom geometrijom, kada je vršena konjukcija zemljanih i betonskih podnih ploča, izvršeno je fasetiranje od 3 stepena van vertikale ka unutra. Pokrivač, koji je zemljanim zidinama neophodan za postojanost, formiran je kao neprekidan deo fasetirane senke koja počinje na najisturenijem delu monoklina (fleksure), te se kontinualno spušta ka unutrašnjem dvorištu – vrtu, gde završava kao nepravilni ram za sliku neba.

Masa: izbušena masa, fasetirana masa, raspuknuta masa,… pa čak i masa koja se cepajući otvara oko vertikale (veza enterijer-eksterijer, kupatilo/vrt)! to je ono što čini najistaknutiju odliku ovog rešenja formiranog oko centralnog dvorišta – masa. Tako je, na primer, zid reaktivan samo ukoliko se uobličeni bronzani procep dodirne vrhovima prstiju, tako da se polako pojavi vertikalni procep u masi i otkrije sadržaj! Plafonske ploče su prekrivene čeličnim tablama koje su oblagane jedinstvenom smesom, tako da isijavaju blagim odsjajem dnevne svetlosti, dok noću reflektuju kvalitet apsolutnog mira – pustinjsko ništavilo.

Sonoran Desert je pustinja koju karakterišu pre svega masivnost i potpuno neočekivana delikatnost. Nadamo se da će klijenti i njihovi gosti uživati u ovom jedinstvenom deliću planete, uvek iznova otkrivajući neprocenjivu lepotu prirode koja ih okružuje.

(obrađen tekst je autorov opis koncepta i procesa projektovanja)