Gestalten

Molim Vas, predstavite se.

Ja sam Sofia Borges, radim za Gestalten u svojstvu urednika arhitekture, a takođe sam i jedan od osnivača i partner u dizajnerskom birou  Affect Studio koji smo Bjørn Hoffmann i ja

formirali pre par godina.

Šta je Gestalten?

Pa sad, Gestalten postaje mnogo toga u poslednje vreme, ali je začet kao izdavačka kuća. Stvaramo izdanja koja istražuju fenomene vizuelne kulture, sad imamo i umetničku galeriju u okviru našeg prostora u Berlinu, takođe – posedujemo i lokacije za izlaganje umetničkih i raznih drugih proizvoda.

Pominjete Gestalten galeriju u okviru berlinskog Bikini centra?

Da, da, upravo smo otvorili novi prostor i to u okviru Bikini centra u Berlinu. Ovaj je fokusiran na brendiranje lajfstajla. Otvaramo se ka novoj publici, obraćamo se novoj ciljnoj grupi.

25hours Hotel je ostvarenje oblikovano popularnim arhitektonskim jezikom?

Izgleda da je veoma popularan, a takav je naročito Monkey Bar, iako zapravo Gestalten kafe ima bolje vizure, lepši pogled!

Koji je povod Vaše posete Beogradu, ovo je prvi dolazak u prestonicu?

Da, prvi put sam u Beogradu. Ljudi iz organizacije festivala BINA su se obratili Gestalten-u. Došli su do knjige Going Public i poželeli da naprave izložbu tim povodom. I mi smo veoma uzbuđeni zbog saradnje, jer se tema poklapa sa ovogodišnjom Nedeljom arhitekture. Dakle, ovde sam došla da bih pričala o izložbi koja je organizovana povodom knjige; a oni (BINA) su napravili selekciju projekata. Govoriću o dve teme – o izloženim radovima i o idejama o javnim prostorima u načelu.

Ljudi sada sve više koriste raznovrsne uređaje, tkz. gadžete. Kako Vi vidite da će se novonastale promene u komunikaciji odraziti na javne prostore?

Ja smatram da ljudi danas komuniciraju na način koji je veoma lišen bliskosti, te upravo stoga vidim javne prostore kao inspiraciju za  ostvarivanje mnogo smislenije veze između ljudi i upravo su zato značajna javna mesta u gradu. Želja za ponovnim uspostavljanjem veza je sve snažnija, ne samo uspostavljanje kontakta sa okruženjem, već je rastuća i potreba da se međusobno povežemo. Zbog toga je ova tema sve značajnija.

Čak i ako se i ne ponašamo tako baš sve vreme, mi ipak žudimo za smislenim vezama.

Ali kako da stvorimo fizičku granicu između stvarnog prostora i onog virtuelnog na javnim površinama u gradu?

Mislim da pravi izazov leži u zadatku da ljude podstaknemo da gledaju jedni ka drugima, te da se osvrnu oko sebe, da imaju autentučan doživljaj, a ne samo da gledaju u ekrane.

Na neki način, novi javni prostori imaju za metu mnogo više ciljeve, jer imaju veze sa stvaranjem mnogo snažnijeg emotivnog uticaja.

Vi ste ekspert za trendove. Kako bi ste opisali naredne godine, kako vidite sledećih tri do pet leta?

Možda sam previše romantična, ali verujem da – što nam je tehnologija bliskija, to je sve snažniji i jači trend kojim joj se odupiremo! Sve je postalo prezasićeno – mediji su kud god se okreneš! I onda, barem ja to tako vidim, pogotovu iz ugla maloprodaje, sve je traženija roba koja je kreirana personalizovano, po meri, sve te neke rukom stvarane prostorne senzacije. I to je ono što “skida” ljude sa mobilnih, sa tableta, to je ono što ih vraća u realno okruženje sa mnogo kvalitetnijim čulnim doživljajima.

Smatram da je ideja o “limited edition” (ograničenoj seriji) sve popularnija – to su ti “predmeti obožavanja” i prostori za kojima čeznemo. U budućnosti neće sve biti usmereno na to da se generičke aplikacije zalepe baš na svaki ćošak. Biće i onih sasvim jedinstvenih, možda i skrivenih prostora grada, do kojih idete iznalazeći nešto novo i to ne samo u prostoru, već i u razumevanju sebe samih.

A koji će to materijali biti popularni u budućnosti?

Ono što mi se čini interesantnim jeste: nisu potrebni skupi materijali da bi ste kreirali fantastične efekte. Moguće je realizovati novu senzaciju primenom sasvim jednostavnih elemenata, poput recikliranih kutija za transport, papirnih kesa, slame… jednostavno – uzmete nešto obično i pretvorite ga u nešto dosad neviđeno, postavite ga u drugačiji kontekst!

Drugačije značenje primenom prepoznatljivih formi u novom okviru?

Tačno tako!

Radite i u Berlinu i u Los Anđelesu; vešti ste u primeni različitih kompjuterskih programa za crtanje – u kom smeru vidite dalji razvoj arhitekture?

Eh, ja mislim da arhitekturu potresa globalna kriza i to najviše u mestima poput LA – koji je prezasićen arhitektama – ima previše dobrih škola i puno ljudi diplomira svake godine, a posla nema toliko. Situacija jeste malo bolja. Dobro je kada imate svoj biro, mada je stvaranje autorskih rešenja ipak mnogo teže.

Kako se to odražava na društveni status arhitekata u savremenom trenutku?

Bila sam u Tjanđinu, u Kini, na njihovom Univerzitetu, vodila sam radionicu. I oni tamo još uvek neguju taj klasični odnos prema arhitekturi, prema kojem je ona deo grupe velikih umetnosti – znate: filozofija, nauka, arhitektura… to je to uzdizanje na pijedestal. Međutim, od svega toga, preostalo je samo uvreženo mišljenje da je biti arhitekta nešto tako “tajanstveno”.

U Americi još uvek važi stereotip da su arhitekte neki tamo lepo doterani, dobro plaćeni i s ukusom obučeni ljudi. Ljudi se drže takvih ideja, pogotovu u filmskoj industriji. A to je totalna izmišljotina! Nema nikakve veze sa borbom za opstanak u kakvoj se arhitektonska profesija trenutno nalazi.

Teško je. Mnoge moje kolege su nezaposlene i to već duži vremenski period. Možda je u mestima poput Kine ili Dubaija više prilika, ali tamo nećete raditi za sebe. Sve zavisi…

Koji ili kakav “tip arhitekte” je trenutno najtraženiji na tržištu?

Pa ja predpostavljam – ljudi sa puno iskustva u izvođenju, oni koji brzo realizuju projekat (to je najvažnije). Malo je potražnje za umetničkim u arhitekturi. Najveći broj ljudi želi samo zgradu, objekat, a ne umetničko delo! A u tome i leži problem – u razlici između onoga što nas uče u školama i onoga što se realno dešava. Jer, uče nas da budemo vrlo angažovani, strastveni umetnici, koji poseduju neku neponovljivu viziju, a kad izađeš iz škole – nikom ne treba taj “tvoj izraz”!

I baš je interesantno to što – gdegod je realizovan taj umetnički aspekt u arhitekturi, ljudi su odreagovali pozitivno; iako to više nije prioritet biznismenima, iako to njima nije važno, jer u to ne žele da ulažu ni vreme ni novac…

Traži se kompromis.

Da, da, ali sa druge strane – Morphosis stvara u Americi, po objektu pravi toliko detalja da bi od jedne fasade mogao da napraviš pet…

Nemam ništa protiv istraživanja. To je način na koji se razvija profesija. Ono što jeste važno – to je: ostati objektivan, te priznati kada takvi eksperimenti “ne rade”. Problem nastaje zbog “nepogrešivosti autora”, zbog nedostatka kompromisa, zbog toga što neki nikada neće odustati ni od jedne svoje ideje, čak i kad to više nema nikakvog smisla. Dakle, na na neki način, ja budućnost arhitekture vidim samo kroz dijalog sa ljudima za koje radimo, to je jedini način da preživimo.

A da li Vi verujete u demokratska rešenja?

Moram da verujem! Inače – nećemo opstati.

Baš sam skoro gledala slike iz Pekinga – nebo se više i ne vidi, sve se smračilo. Dakle, gradite brzo, gradite slepo, ali to nije održivo – stići će vas kad-tad. Njih je stiglo mnogo ranije nego što su se nadali – ni sunca više ne vide. Nešto mora da se menja.

Još uvek sve funkcioniše. Biće kao onomad, kada smo imali veliki arhitektonski mehur – svi su zidali ikonično, sve je cvetalo i onda je i Dubai nikao ni iz čega… sve je to izgledalo dobro, ali…

Da li se Vama dopada arhitektura Dubaia?

Mislim da je Dubai eksperiment koji fascinira – zbijeni mikrokosmos u sred pustinje. Tačno se vidi linija na kojoj prestaje pesak i počinje grad. I potpuno je jasno, nikoga neće obmanuti – sve je privremeno, ništa nije trajno. To je što je – za sad – a možda će se dogoditi još jedna ekspanzija za nekih 15tak godina, ali sve ima svoja ograničenja, pa čak i Ostrva palminog drveta.

Ali sve toliko zavisi od dotoka novca, dok ga ima – biće i “grada”, a šta kad ga nestane – ništa nije održivo?

Hm. Jedna od bitnih i velikih razlika između arhitekte i umetnika leži u činjenici da arhitekte ne mogu da rade samo za sebe i zarad svog dela. Arhitekte bi trebalo da budu odgovorne prema ljudima,a to znači da kad nema klijenta – nema šta ni da se radi! A to se održava i na svetsko tržište. To je upravo razlog zbog kojeg je arhitektura među profesijama koje će se najsporije oporaviti od ekonomskog sloma.

A kako doživljavate arhitekturu Berlina?

Verujem da neću pobrati simpatije zbog ovoga, ali smatram da je Berlin, bar u arhitektonskom smislu, jedan od naj-NEinspirativnijih gradova kojih mogu da se setim! Ono što ja najviše volim u vezi Evrope, pogotovu kao amerikanka, jeste – koliko tu ima veličanstvene istorije, koliko prelepih arhitektonskih dela još uvek opstaje na toliko različitih mesta i – nemojte me pogrešno shvatiti – ima je i tamo još uvek, pogotovu na istočnoj strani Berlina, ali toliko toga je zbrisano ratom i zamenjeno neko vrstom čuvene germanske efikasnosti, primenjene na arhitekturu… čak i Bikini Berlin koristi isti model. Ne znam, nekako ne nalazim da je Berlin (barem ne vizuelno), dirljivo mesto. Jednostavno – sterilan je i hladan.

… pa dobro, Pariz je možda uspešniji model…

Pariz? Jao, ja tako vooolim Pariz (tipičan “Amerikanac u Parizu” uzdah, potom osmeh)…

Pa i ovde je lepo, i ovaj grad je šarmantan…

Da, mi smo veoma siromašni i veoma šarmantni…

Ali, ključ i leži u šarmu, a ovde ga ima dosta!

Koju od kompjuterskih veština kojima vladate najčešće primenjujete da vizuelizujete svoje ideje?

Definitivno Rhino i Maya, a potom i Illustrator, kao i ostale iz kreativnog paketa Adobe – oni mi omogućavaju da realizujem lepe prezentacije i dobre nacrte.

I, da li možete da zaradite dovoljno za život  samo tim veštinama?

Predpostavljam da bi neko mogao… znate, meni je smešno to što je jedna od prvih stvari koje ste mi rekli je da sam ja žena Renesanse, a verujem da sam bila dovoljno srećna da samu sebe izdržavam još od školovanja; upravo je to ono što “rad za život” podrazumeva: morate biti čovek renesanse! Arhitektura je na velikim iskušenjima. Jedan od ključeva opstanka je – biti raznovrsan koliko god je moguće. A ja srećom imam puno interesovanja, te mi ništa i ne pada teško. Radi se o tome da pronađete nove načine da primenite arhitekturu.

Vi imate i dovoljno iskustva u dizajniranju enterijera: Affect Studio je realizovao Hashi Mori Izakaya Japanese Restaurant u samom srcu Berlina?

Hashi Mori znači “šuma štapića” na japanskom jeziku. Najupečatljiviji deo ovog enterijera je instalacija na plafonu, koja je sačinjena od 14hiljada štapića, rukom obojenih, okačenih (jedan po jedan) mojim, mog partnera i rukama još 13 veštih zanatlija!

Ne samo što smo napravili plafonsku senzaciju, već i celokupni dizajn enterijera restorana, kao i brendiranje. Kreirali smo i kompjuterski programirane zidne tapete za prostor, kao i nameštaj izrađen po meri.

Kako ste došli na ideju da baš štapiće koristite za plafon: da li je to bila namera da se kreira umetnička ili neka vrsta akustičke instalacije?

E to je najlepša stvar: to uopšte u ideji nije začeto kao statična instalacija. Vezana je za kretanje, ono kada vetar proćarlija – zvuk koji stvara. I na kraju, instalacija ima i puno neočekivanih efekata. A razmišljali smo o tome na koji način bi mogli da se nadovežemo na pojam japanske hrane. Koji su to simboli. Suši? Naravno, ali možda pre – kako JEDEŠ  suši? Šta je ključni pribor? Štapići! A to je ono što smo i uzeli za osnovu brendiranja: kako svakodnevni objekat transformisati u nešto krajnje neobično.

Rezultat je za Berlin sasvim neočekivana senzacija, Hashi Mori potpuno odskače od preostalih, uglavnom proračunatih enterijera.

Hvala! Mislim da je jedini pravi razlog što smo u nameri uspeli bio taj što smo imali mladog, doduše u Nemačkoj odgajanog, ali poreklom iz Kine klijenta, koji je puno vremena proveo i u Aziji, i u Los Anđelesu, i u Vankuveru, tako da je bio mnogo otvoreniji za eksperimente.

I da, transformisali smo još jedan predmet iz svekodnevnog života: fasadu restorana. Stvorili smo je od pirinča, a potom smo je osvetlili sa zadnje strane. To vas prosto vuče da pogledate još koji put, da sagledate jedan sasvim uobičajen element na novi način; ne samo što smo od pirinča stvorili pregradu, već i sredstvo kojim se reflektuje svetlost!

Možete li nam, molim Vas, reći ponešto o estetikama kojima se definišu razlike u prelomu novina i magazina za koje radite i u kojima su Vaši radovi objavljivani?

U stvari, sve se vrti oko toga da pronađete sebi slične ljude. Ja ne znam da li bi moj stil i način rada odgovarao svima, stoga se trudim da nađem one kojima odgovara, da negujem odnose koje sam uspostavila i da odatle gradim dalje. Zapravo, sada, kada malo bolje razmislim, ja i ne sarađujem sa tako mnogo američkih izdavača, tako da je to pomalo  neočekivano. Možda bi trebalo da izmestim fokus bar malo?

Kojim rečima bi ste opisali koncept svoje ličnosti, Vaš EGO?

Da li biste mi, molim Vas, malo pojasnili na šta tačno mislite ?

Svaki arhitekta poseduje sopstvene metode stvaranja, sebi svojstven pristup, odnos prema medijima, komunikaciju sa publikom i klijentima… da li biste nam opisali svoje?

Tja, ta meni je zapravo simpatično što ste Vaš magazin nazvali EGO, jer je to po meni upravo ono oko čega se arhitektura vrti, iako ne bi tako trebalo da bude – oko “neprocenjivosti autorskog uma”. Međutim, ja stremim suprotnom, ja upravo tragam za novim i svežim modalitetima promišljanja ne samo o prostoru, već o dizajnu uopšte, te, dozvolite mi da preformulišem: da nađem nove načine da saslušam one sa kojima sarađujem i da premostim razlike; ne samo da iznađem kompromisna rešenja, već priliku da sa njima pričam na način koji će im približiti kako ja vidim ideje na kojima zajedno radimo.

Tako da, predpostavljam, moja pažnja usmerena je na sve što je povezano sa vizuelnom kulturom, kao i na iznalaženje što više načina kojim bi se naizgled nepovezani aspekti umetnosti stapali, jer – u mojoj glavi oni su svi usko povezani. Počela sam kao fotograf, a eto gde sam sada; dakle, mene interesuje i šta modni dizajneri imaju da kažu, radila bih i sa filmadžijama, intervjuisala muzičare… mnogo se dobija tako, razgovorom, međusobnom komunikacijom. Stvarno, zabrinuta sam zbog svega što se dešava sa našom profesijom, postajemo toliko izolovani, pričamo samo jedni sa drugima u istom krugu, a ja sam stvarno mnogo više zainteresovana da čujem šta svi ostali imaju da kažu!