Seymour Stein je osoba koja je lansirala u svet muzičkog biznisa neke od najvećih zvezda današnjice, kao što su: Madonna, Depeche Mode, Talking Heads…Gospodin Stein, ekskluzivno za Ego magazin, otkriva šta je to što je najvažnije za svakog muzičara koji planira plodnu i dugoročnu karijeru.

Šta je najvrednije od svih znanja koje ste usvojili radeći u Bilbordu, a što Vam je pomoglo u daljoj karijeri?

Imao sam 14 godina, još sam išao u školu… Tamo sam upoznao prvu dvojicu mentora, od njih sam mnogo naučio. Jedan je Pol Akerman, čuveni muzički urednik Bilborda (a bio je na tom mestu sigurno 35 ili čak 40 godina sve zajedno). Jedna od stvari koje je on uradio, zbog koje ga obožavam, bila je sledeća: nekada su R&B (ritam i bluz) zvali “rasnom muzikom”, a Pol je sa Džeri Vekslerom (koji je u to vreme tamo radio, a posle je prešao u veoma značajni Atlantic Records), promenio taj naziv u “ritam i bluz”. Takođe su osmislili i izraz “kantri muzika”. Svi nazivi su nekada bili rasistički, bili su pogrdni, pogotovo ukoliko u obzir uzmete činjenicu da su upravo ova dva pravca činila veći deo nečega što je kasnije preraslo u rokenrol. To je vrlo, vrlo važna stvar, jedna od najvažnijih koju sam naučio.

Imao sam i mnoge druge mentore, a jedan od razloga zašto sam danas ovde (u Beogradu, na Mixer festivalu) je upravo ta da verujem u uzvraćanje nečega što sam “pokupio”. Ima još nešto što sam tamo naučio, kada sam otišao u Bilbord: svu muziku koja je bila pre mog dolaska, vrlo precizno sam beležio – koji su hitovi bili na listama iz kasnih ’30tih i ’40tih, pa i ranih ’50ih; međutim, izvan Bilborda, već sa druge strane prozorskih stakala, muzički biznis se menjao i ono što sam ja učio je nestajalo. A opet, r&b i r&r su i dalje sa nama.

Dakle, naučio sam puno, ali to nije ono što sam i zbog čega sam tamo otišao  da učim.

Kako Vi prepoznajete talenat neke osobe? Kako ste u sebi otkrili strast da zastupate muzičke umetnike, da zastupate bendove? Da li je upravo to taj Vaš lični talenat – da uočite glavne vrline u muzičkoj industriji, da li je to Vaša intuicija ili nešto treće?

Za mene, ono najvrednije, za čim ja tragam, to su pesme. U Americi, na tržištu nekretninama kažu da su tri najvrednije stvari: lokacija, lokacija i lokacija. U mom poslu, tri najvažnije stvari su: pesme, pesme i pesme. Razumete?

E sad, vi možete da usavršite izvođenje, i činjenica je da su izvođači sve bolji i bolji s vremenom. Ali – sve je u pesmama. Ja sam čovek pesme.

Ko je prvi muzičar sa kojims te potpisali ugovor?

Auuu… znate, ja sam posle Bilborda radio za Sida Nejtana (King Records). E sad, moram da kažem da je on bio od svih mentora koje sam imao, najvažniji za mene, mada su svi bili važni. Ja bih mu predložio nekog izvođača, a jedan ili dvoje  bi i potpisali. A u mojoj kući, Sire Records, mislim da je prvi bend bio, a bilo ih je više u ono (isto) vreme, ali čini mi se da je jedan bio pokretač “lančane reakcije”: to je bio bend iz predgrađa Njujorka, iz Jonkersa, a doveo mi ih je meni veoma dragi, stari prijatelj (koji je skoro preminuo, proteklog Dana zahvalnosti), čuveni promoter Pit Benet. Vodeći vokal benda bio je mladić imenom Stiven Talariko, koga sada znate kao Stivena Tajlera. Ali, mi sa njim nismo mnogo postigli, napravili smo jednu ploču, a onda je došao njegov otac, koji je najsilnije zahtevao da se ugovor raskine. I to je bio jedan od prvih sa kojima sam potpisao.

Mnogi od umetnika sa kojima sam potpisao, dolazili su od EMI-ja iz Britanije, jer je njihova američka kompanija Capitol Records objavljivala vrlo malo engleskih ploča – dvaput su odbili Bitlse! Tako da su neke od najranijih ugovora sa Sire Records potpisali bendovi poput Climax Blues Band, Renaissance, Barclay James Harvest, Stackridge,…

To su, bez sumnje, velika imena… ali, zašto su Capitol Records odbili Bitlse, i to dvaput?

Ja to ne znam. To bi morali da pitate Bitlse, odnosno, ljude iz Kapitol rekordsa. Ja verujem da je to zbog toga što je vrlo malo od onoga što je dolazilo iz Engleske tih dana, imalo “odjek” u Americi. U stvari, baš to i jeste čudno, u to vreme je više hitova stizalo iz Italije, ili iz Francuske, pa čak i iz Nemačke, nego iz Engleske. Jer, Englezi su samo kopirali Amerikance, pokušavajući da preklope američke rokenrol hitove sopstvenim. Bilo je, naravno, i par izuzetaka, Klif Ričards je bio, po mom mišljenju, veoma važan, pa su tu Šedouzi, Henk Marvin je uticao na Džona Lenona (to mi je Lenon lično rekao), a tu je naravno i Loni Donegan sa svojim skifl bitom, imao je i on par hitova u Americi.

Mislim da su to uradili iz puke arogancije. Zato što ih je kupio EMI, 1955., i mislim da im je američka kompanija bila odbojna. A ’50te su bile odlična dekada u Americi… Ma, nemam pojma. Stvarno… znate, jedan od poslova koje sam obavljao u Bilbordu, dok sam tamo radio, bio je i da se postaram da nedeljno budu objavljene dve britanske liste; jedna je bila malo važnija, to je bila lista Hit singlova, a ta bi dolazila ili od NMEa ili od Melodi mejkera; najčešće bih i dobijao ploče. Kada sam preslušao njihovu prvu ploču “Love Me Do”, mislio sam da je dobra, ne baš odlična, nego – onako; ali, kad sam čuo “Please, Please Me” – potpuno sam “odlepio”! I danas je tako, rekao bih da je to meni najdraža ploča Bitlsa. Jednostavno, voleo sam je. To je to.

Razumem, hvala.

A kako danas gledate na kreativnost grupe Depeche Mode?

Šta ja mislim? Mislim da su i dalje j… fanstastični! Ja čak i nemam ništa sa njima u ovom trenutku – ali, ono kako sam sa njima potpisao je bilo zanimljivo. Jedno od mesta na koje sam u to vreme u Londonu odlazio, bila je prodavnica pod imenom Rough Trade, tamo sam nalazio ploče, bio im je potreban distributer; i tako sam jednog dana upoznao tog čoveka, Danijela Milera, on je tamo radio i postali smo prijatelji; rekao mi je kako je upravo osnovao Mute Records i pružio mi je njihovu prvu ploču, a to je bila “T.V.O.D.” i “Warm Leatharette” od umetnika The Normal (pseudonim – to je zapravo bio on sam) jer je on sam bio i autor. Potom, par meseci kasnije, objavio je novu ploču, ovog puta album, Silicone Teens, smatrao sam da su brilijantni, pa sam ih i ja objavio. Međutim, to je bio opet Daniel Miller, ovog puta sa pratećom grupom. E, a onda sam se jedno jutro probudio i pročitao u NME da je Danijel Miler ugovorio svoj prvi pravi bend, a njihovo ime bilo je Depeche Mode i tek su se pojavili; pogledam – to je tog dana, iste večeri! A ja sam već pet sati u zaostatku, zbog vremenske razlike. Zgrabio sam pasoš, sjurio se do aerodroma, nazvao, dotad sam već imao i mali ofis u Londonu, pa sam javio da ćemo se naći i da me doveze tamo gde nastupaju tu noć. I tako sam potpisao sa njima, tamo sam im dao ponudu! Eto, toliko sam znao o Depeche Mode; i dalje smatram da su fenomenalni, jedan od najkreativnijih bendova; bilo je u to vreme puno grupa koje su izvodile sličnu muziku, ali ni jedna nije imala “to nešto” uživo.

Depeche Mode su bili odlični u studiju i odlični kad nastupaju uživo. I uveren sam da je to ono što ih izdvaja; a i pišu stvarno dobre pesme (to je, ponavljam, ono što je važno).

Da, rekli ste, “velika” pesma je ključ…

transkript sa konferencije za novinare

• … kao neki lični izbor pesama, sopstvenu listu, onu koju će preslušavati u sopstvenoj glavi; podseća ih na trenutke kada su upoznali devojku, zaljubili se, kada su im se događale za život važne stvari, kada su se prvi put zaposlili… i znate, nije ispravno reći da je današnja muzika loša, ali i ako jeste, ona vrši uticaj, a svi smo različiti, a to je ono što je dobro u vezi sa muzikom…
• … pesme su najvažnije! Sjajne pesme, sjajna muzika. Nije toliko bitno kako izgledaju, pa čak ni kako izvode na sceni, sve se uvek vrti oko pesama. Pisanje pesama je Talenat. Jednostavno – imaš ga ili nemaš…

Mislim da ste upravo izgovorili par divnih stvari vezane za muziku: pomenuli ste “personalizovanu muzičku listu” – to je nešto što može da vrati vreme, uspomene, muzika čak može da povrati mirise nama najvažnijih trenutaka, u tome leži magija.

• … koji god da je razlog, ako želite da vas angažuju, padaćete više puta nego što pobeđujete, bilo da je to zbog talenta, ili nečijom greškom, ili zbog toga što niste znali da nešto u bendu ne štima (možda se drogiraju ili već šta-god…); međutim… evo – meni fudbal nije blizak sport, najbolje razumem bejzbol – a u bejzbolu, ukoliko stignete do baze tri od deset puta, vi ste šampion, zvezda! Ne možete biti u pravu sve vreme. Čak i ne pomišljajte na to!
• Ne potpisujem sa ljudima u koje ne verujem. Nikada ne bih ugovorio sa nekim samo zbog toga što je talentovan ili ima dobar scenski nastup; ja razmišljam “na duge staze” – uvek se ugnjezdim negde “na duže vreme”. Ljudi popot Pola Sajmona, Madone, ili Bon Žovija ili Brusa Springstina, bila da ih se gnušate ili ih obožavate, svi oni imaju stvarno duge karijere. Niko ne opstaje zauvek. Možda možete imati jedan hit, možda čak i dva, ali ljudi vole nešto stvarno, iskreno, oni u muzici tragaju za inspiracijom, traže “saundtrek svog života”…

Govorili ste, još ranije, da Vas ne zanima mnogo tuđe mišljenje kada donosite odluku sa kim ćete potpisati ugovor. Kojom pesmom Vas je Madona navela da potpišete sa njom?

• U tom trenutku, ona je imala samo jednu pesmu, bila je to “Everybody”. To je bio njen prvi snimak. Pustili smo je kao singl. I dobro je prošla. Ali, Madona je oduvek imala nešto više: njena odlučnost (to je ono što je najvrednije kod nje), upornost, ona je neustrašiva, a i meni je odgovarala pesma…

Šta je potrebno da bi ste u umetniku prepoznali taj potencijal “dugoročnosti”; za čim to tragate kada pokušavate da procenite da li muzičar ima to nešto što će istrajavati dugo?

• Voleo bih da vam mogu odgovoriti sa “imam staklenu kuglu” i da mogu da sagledam budućnost… ako sam uhvatio da je bilo par dobrih pesama, predpostavim da “tamo čuči talenat” i da će tu biti još toga kvalitetnog, ali ni to nije baš uvek slučaj. Najviše obećava ono što meni zvuči kao dobra pesma!

Koliko principi globalizacije – preuzimanje i sjedninjavanje (deo strategije velikih korporacija) u muzičkoj industriji, mogu da Vas “izbace iz biznisa”?

• EMI je prvi otkupio kompaniju; oni su postali prva globalna muzička kuća, kupujući Kapitol rekords iz Holivuda, Kalifornije. Dakle, to sa preuzimanjem i sjedinjavanjem traje već neko vreme. No, meni je važno ne samo da postoje “mega izdavačke etikete”, već i “nezavisna izdanja”. “Indie labels” su kompanije nezavisne od velikih kuća, sa ljudima koji bukvalno žive i umiru za to da nađu hit, da imaju hit izvođača. Davno, kada sam ja odrastao, kompanije poput King rekordsa, Vi Džej rekordsa, San rekosrdsa (u kojem je Elvis Presli startovao), oni su imali taj “doživotni” odnos prema muzičkom biznisu; a glavne muzičke etikete su ionako za već potvrđene zvezde (koje najčešće završe tamo odakle su i krenule). Upravo ta ravnoteža i jeste najvažnija.
• Na današnji dan, preostale su svega tri vodeće marke; scena za nezavisne, ne samo u Americi i Engleskoj, već po celom svetu, trenutno izgleda sasvim dobro. Na primer: Koreja, koja je imala najprodavaniju ploču godine (Psaj) – eto: 70% korejskog tržišta kontrolišu nezavisne etikete, a ne globalne kompanije. Ko zna, možda sledeći “čovek od akcije” čuči upravo ovde, u vašem dvorištu? Dakle, ja smatram da je blesavo i nepotrebno komentarisati da li je nešto ispravno ili ne. Tako je kako je i vi samo treba da izvučete najbolje iz svega. Ja brinem o tome koliko je muzika dobra, to je  moj posao. Ja to radim već dugo, možda su moji najbolji dani već iza mene, ali – ko zna? Još uvek uživam u tome i to je ono što ću i dalje da radim.
• Internet je ubio “zvezde”. Da vam pojasnim nešto: muzički biznis postoji oduvek, mnogo pre elektriciteta, pre fonografa (preteče gramofona); bilo je čak i pop zvezda, znate? Neke od njih su Betoven, List, Bah, Mocart… vi mislite da su to “klasičari”? To su te ondašnje pop-zvezde! Njih su podržavali ljudi koji su bili imućni, plemstvo, bogati trgovci. Nema razlike. Ta molim vas, nama i dan danas treba vazduh, voda, hrana i odmah uz to i ništa manje – muzika! Uvek će biti muzike, u to budite uvereni! Odakle god da dolazi.
• Moja kompanija čini samo mali deo muzičke industrije. Nisam mogao da predpostavim šta nas čeka; pre 20 godina, da ste mi rekli da će biti tako malo toga “fizički prisutnog” u biznisu, mislim… ja ne razmišljam o tim stvarima, ja razmišljam: “sa koje će strane doći sledeći veliki umetnik?” A, možda je trebalo da o tome razmišljam malo više, ali ja sam takav – ne patim zbog stvari koje nisam uradio. Uvek će biti muzike. A najpopularniju muziku današnjice činiće muzika koja odgovara mladima. Tako će biti, verujte mi.
• Imam ja svoj bend, Delta Rae; veliki beli bluz bend; mislim da su sjajni, veliki, vrlo sam uzbuđen, baš kao što sam bio sa bendovima sa kojima sam potpisivao pre 20 ili 30 godina. Neki od njih su bili ili jesu vrlo uspešni, a neki su manje uspeli. Eto, upravo sam potpisao sa bendom iz Estonije; ma meni nije važno ko odakle dolazi. Jedna od stvari na koje sam ponosan, možda i najviše, jeste ploča koju sam pustio pre 20 godina, koja je iz Južne Afrike iako ona nigde nije tako uspela kao u Francuskoj…

Rekli ste da je internet ubio muzičku industriju; da li je to zato što je danas profit tako mali?

• Muzika ne bi trebalo da bude “za džabe”. Muzika je nešto što se nudi, pruža, znate, nešto kao slika ili pisana reč. Knjige ne bi trebalo da budu “badava”. Muzika ne treba da bude “za dž”. Morate poštovati umetnost! Muzika je Umetnost. Ja ne znam kako bi ta umetnost trebalo da se razvija, to nije moj posao, ali mogu ovo da vam kažem: muzika ne nestaje! I uvek će biti dobre muzike, uvek će biti velikih muzičkih dela, a uvek će biti i osrednje i loše muzike. Tako je to, uostalom, tako je sa većinom stvari.

Izvinite, a šta je “loša muzika”?

• E ja o tome i ne razmišljam. Ja nemam ni dovoljno vremena da mislim o dobroj muzici. Žalim, ali – sve vreme pokušavam da vam kažem da je muzika – potreba. Zamislite sad da živite u ovoj sobi: vi biste doneli rasvetu, stavili bi sliku na zid, pa bi ste uneli neku muziku i neke knjige. Te stvari su ljudima potrebne. To su humane neophodnosti. Muzika inspiriše. Zamislite samo koliko Francuza “poskače na noge lagane” kada čuju tonove Marseljeze; ili, koliko Amerikanaca izleti kada čuju “Tamo” (pesma iz Drugog svetskog rata)? Ili, šta već… pa i ova vaša zemlja, koja je doživela i preživela toliko toga, mislim – Srbija!, ja uopšte ne želim da sad ulazim u politiku, ali – bar vi bi to trebalo da razumete – ova zemlja je prošla prave horore! Ta nisam mogao svojim očima da poverujem, voze me glavnom ulicom, a ja vidim bombardovane zgrade. Mislim se, ta nisu zgrade iz ’30tih, a sve me podseća na Drugi svetski rat, tako sam pomislio, ali – lepo vidim da ove nisu zidane pre ’60tih, a sravnjene su! Znate, muzika neće nikada nestati. Možda to neće biti “vaša muzika”, možda ni “moja muzika”, ali kao što sam već rekao – uvek nam je najdraža muzika koju slušamo u određenom uzrastu, kada stvaramo uspomene.

Obećao sam! Da li imam, ili nemam snage, svejedno – obećao sam. Vi ste pokazali najviše strpljenja, a i veći ste od mene, najviši u sobi (smeh).

Da li su mladim bendovima i dalje neophodni menadžeri ili produkcijske kuće, kada za razvoj karijere mogu da koriste mnoge od savremenih tehnologija – kanale “youtube” ili “vimeo” – danas je mnogo lakše proširiti vest i javno predstaviti rad; kakvo je Vaše mišljenje?

Smatram da je dobar menadžer, sjajan menadžer, vrlo, vrrrlo važan. Zbog saveta, instrukcija, jednostavno – da bude tu. Isto mislim i o producentu. Čak i ako je producent prisutan samo da bi posredovao između članova benda; mislim da su svi ti ljudi i dalje potrebni.

Sa Madonom ste potpisali iz bolničkog kreveta; šta se dogodilo, zašto ste uopšte dospeli u bolnicu?

U bolnici sam bio zbog srčane infekcije, to me nije životno ugrozilo, ali u to vreme, jedina terapija bila je: 28 dana na penicilinskoj infuziji. Četiri godine pošto sam potpisao sa Madonom, prošao sam operaciju na otvorenom srcu.

A mi ugovor nismo potpisali iz bolničkog kreveta. Ne. Ona jeste došla da me vidi, rekao sam joj da želim da potpišem sa njom, odgovorila je da hoće da ostane sa mnom, pa sam joj objasnio šta mogu da uradim za nju, i ona je htela odmah da potpiše; ali ja sam je sprečio rekavši da treba prvo da vidi sa advokatima; pitala me je da joj kažem kod koga da ide, dao sam joj par imena. E onda je potpisala Ugovor i tako smo krenuli u posao.

Posedujete izvesni afinitet prema muzičkim scenama Indije i Kine. Da li ste potpisali sa nekim od umetnika sa tih prostora?

Upravo radim na dva projekta. Jedan je u Indiji, drugi u Kini, jedan je priveden kraju. Ono što želim da postignem jeste da predstavim nove kineske i indijske bendove u Sjedinjenim državama. Sarađujem sa ljudima odande. Sastavljaju kompilacije. Sve u nadi da će jedan, dva ili koliko god bendova odande, steći naklonost američke publike u takvom obimu da bih mogao da bar jednom osiguram karijeru.

Znate da gotovo 40% čitave populacije čine Indija i Kina. Ne samo njihovi ljudi koji žive u Indiji i Kini, već i njihova dijaspora, rasuta po celom svetu. Pa samo državu Singapur 95% čini kinesko stanovništvo. Ljudi nisu svesni da je tako i sa Japancima u Sao Paolu, u Brazilu. Šta mislite koliko Japanaca tamo živi – dva miliona! A predsednik Trinidada je veoma često u Indiji. Jer Indijci čine većinu u Trinidadu. U čudnom svetu živimo…

Kako bi ste opisali svoj ego, svoj koncept ličnosti? Koji su Vaši prioriteti?

Mislim da sam veoma srećan. Imao sam sreću da radim ono što volim, a u celom svom životu, nikada nisam ni pomislio da radim bilo šta drugo osim da budem u muzičkom biznisu; a prilika da uđem u taj svet mi se ukazala još kao mladom čoveku; pri tom se još uvek time bavim! Znate, ja nikada nisam razmišljao da budem, na primer: vatrogasac, ili doktor, ili pravnik, filmska zvezda – znate one fantazije kakve ljudi obično imaju – da budu bejzbol igrači, ili košarkaške zvezde. Oduvek sam želeo da budem u muzici. Čak nisam ni znao šta to znači “biti u muzičkom biznisu”, pa sam tako i otišao u Bilbord, tamo sam sve naučio. I otud i način mentorskog razmišljanja.

Kakav savet bi ste dali mladim bendovima koji su gladni uspeha i željni slave?

Blesavo pitanje! No, moj savet im je: da pišu dobre pesme. To je najvažnija stvar. Muzičari su bitni, ali su pesme najbitnije. I da se ne obeshrabre, ukoliko se radi o bendu, nije uvek lako sa ljudima – budite složni koliko je moguće! Ego svakog člana će da leti na sve strane, ume da bude baš teško, ali – ponekad je zabavno, a nekad nije! Ali, biti muzičar, to je profesija, držite se toga, ne odustajte!