Reč je o postavljanju objekata unutar datog prostora ili unutar zadatog formata, da bi se činiocima pridalo značenje u skladu sa položajem i odnosima unutar celine. Ili o posledicama odnosnih veza između objekta i rama u koje su postavljani činom umetničkog stvaranja. Odnosno, o privatnoj, porodičnoj kući, domu u urbanom okruženju.

Spolja gledano, građevina ničim ne otkriva da je rezidencija. Podseća na odlivak iz kalupa ili na umetničko platno, ili čak na dvodimenzionalni okvir u kojem su raznoliki otvori obavijeni sistemom koji čine linije drvenih traka.

Proučavanjem “slike” na nivou ravni, to jest, posmatrajući frontalnu fasadu, uočavamo nesimetričnu kompoziciju koja iz zadnjeg plana izvlači bočne fasade u pokušaju da sugeriše da je ovo, zapravo, trodimenzionalno telo, masa. Ostvarena je mogućnost da se ova izbalansirana organizacija transformiše u drugu – dinamičnu, i to dizajniranjem sistema senika koje je moguće pokrenuti unapred-i-nagore, čime se sklapaju u nešto nalik krovnoj ravni. Sve šine i elementi fiksiranja kojima se ta promena postiže, skriveni su, te transformacija nije očigledna i predvidiva.
Otvori se pojedinačno raskriljuju, svaki za sebe, i tako omogućavaju različite kompozicije. U bilo kom momentu i bilo kojim povodom, odnosi između delova i celine mogu biti drugačiji – zarad privatnosti, zaštite od sunčevih zraka… pa tako postižemo umirenu, dinamičnu, zatvorenu ili otvorenu kompoziciju, ili pak “nasumični” aranžman.

Kretanje kroz kuću prati specifičan doživljaj prostora, zahvaljujući fleksibilnom sistemu zastora, jer se spoljašnjost sagledava na više načina: neke vizure su ogoljene i čiste, a druge su uokvirene kao fragmenti pejzaža, kao da su prorezi fasadnog platna specijalno prosecani za takvu nameru. Takođe, ova uvek ista promenljivost i fleksibilnost dopušta izvestan stepen prodora sunčevih zraka i prirodne svetlosti unutar prostorija domaćinstva. Jer, ove prostore karakteriše uzdržanost u izboru materijala, tako da prodiruća svetlost unosi element drame, pokreta i dinamiku koja udahnjuje život u duše nemih zidova.

Ovaj sistem stvara identičan efekat i na odnos između ulice i strukture, šemu sastavljenu od promenljivih, ali dvodimenzionalnih kompozicija koje se razvijaju na uokvirenom i potpuno ravnom planu fasade, i prenosi ga na korisnika prostorija kuće, na zone koje kombinuju apstraktne ili pak opipljive slike sa volumenom. Uvek isti volumeni (zidovi, stepenice, razni elementi kuće) i njihov odnos sa prostorom kreiraju promenljive aranžmane, kroz strukture koje menjaju fasade i dinamiku senika, ponekad kontrolisano, a ponekad nasumice sa uvek novim i drugačijim doživljajem za one koji žive u takvom domu.