Podaci o objektu:

Arhtekta: Adalberto Libera

Lokacija: Napulj, Italija

Investitor: Kurcio Malaparte

Površina: 450m2

Godina izgradnje: 1938.

Vila Malaparte, sagrađena 1938.godine po projektu arhitekte Adalberta Libera u mestu Punta Massullo na ostrvu Kapri, smatra se jednim od najboljih primera modernističke italijanske arhitekture. Kuća nalik velikoj strukturi crvene boje sa stepeništem u obliku obrnute piramide, nalazi se na litici 32 metra iznad mora u zalivu grada Salerna. Potpuno je izolovana od civilizacije, i može joj se prići isključivo pešice ili sa mora.

Kuća je sagrađena po nalogu italijanskog pisca Kurcija Malapartea, koji se svojim ekscentričnim karakterom nametnuo kao vođa kreativnog procesa stvaranja kuće. Tako je i ušao u brojne sukobe sa arhitektom Liberom. Malaparte je želeo da kuća odražava njegov karakter i da bude mesto za izolaciju i pisanje. Jednom je rekao: ‘Sada živim na ostrvu, u asketskoj i melanholičnoj kući, koju sam sebi podigao na steni nad morem. Ona je slika moje strasti.’

Sama kuća mogla bi se okarakterisati kao hibrid klasične i moderne arhitekture: klasične u svojoj monumentalnosti, i moderne u funkcionalnoj organizaciji koja nudi zaklon, ali i pogled na okolni pejzaž.

Vila Malaparte ima plastični kvalitet jednog objekta, jer je geometrija ta koja određuje red u projektu koji se suprotstavlja kontekstu. Njen jezik je stran okruženju, i nameće svoja pravila dajući okruženju monumentalni karakter. Ipak, stvoren je harmonični odnos sa prirodom i ne ugrožava se njen red. Ova osećajnost se ponovila i prilikom izbora materijala. Naime, odlučeno je da se neutrališu sve karakteristike betona modernih zgrada tog vremena. Vila je sagrađena lokalnim kamenom uzetim sa same lokacije. Kao rezultat, izgleda kao da kuća izranja iz pejzaža, dok se stepenište nadvija nad liticom stvarajući nove visine…

Enterijer kuće rešen je na sličan način. Prostire se na tri nivoa. U prizemlju su prateći i pomoćni sadržaji, podrum i vešernica; na prvom spratu se nalazi ulaz kome se pristupa sa jugozapadne fasade, kuhinja i gostinske sobe. Poslednji sprat se naziva još i ‘apartman Malaparte’ čiju polovinu zauzima veliki dnevni boravak uokviren sa četiri prozora koji uramljuju prizore okolne prirode. Druga polovina sadrži dve glavne sobe koje povezuju studio smešten u prednjem delu kuće. Program kuće je organizovan u tada modernoj pravougaonoj matrici, sa naglašenim ukrštanjima vizura u enterijeru.

Iznad soba se nalazi veliko stepenište koje vodi ka solarijumu, novoj etaži koja kao da se prostire do samog horizonta. Ovaj prostor ostaje potpuno izolovan od ostatka kuće i ne može mu se prići iz unutrašnjosti. Stepenište može pomutiti geometrijsku čistoću, ali i zaštititi od vrtoglavice.

Upravo je ova ‘arhitektonska promenada’ ono što vila Malaparte najjasnije manifestuje. Stepenište je zapravo ritualni dolazak u tačku sa koje se pejzaž konačno otvara pred posetiocima. Nakon smrti Kurcija Malapartea 1957.godine, kuća je pala u zaborav, i veći deo dvadesetog veka bila je napuštena. 1961.godine, reditelj Žan Lik Godar snimio je u njoj film Le Meprisin, i u tom filmu je glavnu ulogu imala – arhitektura.

Sve do druge polovine osamdesetih godina nije bilo ozbiljnije rekonstrukcije vile Malaparte. Rekonstrukciju je inicirao Malaparteov nećak, Nikolo Rositani. Čuveni arhitekta Džon Hejduk napisao je za časopis Domus 1980.godine: ‘Vila Malaparte je kuća paradoksa. To je objekat koji troši i konzumira. Puna je priča. Ona je relikt ostavljen na litici nad morem nakon što se more povuklo. Ona je sarkofag tihih jecaja. Ona šapuće o nedostižnim destinacijama.’